Share

Ja za Kraljevo, mi za Kraljevo, svi za Kraljevo

U blizini Kraljeva, u meni nepoznatoj kući koja gleda u otmenu Žiču, proveli su, jednom, vreme zla i neizvesnosti, one godine velikog rata, deda Luka i baba Vidosava i njihove tri kćeri. Četvrtu, moju mati Ljubicu, zbog nemaštine su, nevoljno, poslali kod kume u Banat.

U Srbiji sudbine određuju nesreće, a samo u retkim godinama sopstveni naum i znoj.

I tako je to davno putovanje ratnim vozovima i mene, još nepostojećeg, učilo prvoj lekciji iz bukvara života: Ima nesreće, ali ima i ruke koja će uhvatiti tvoju i spasiti te suvišnog bola.

One noći kad je drhtala zemlja pod ljudima ja sam, da budem iskren, spavao. Nejasno se sećam glasova ukućana i mog mrmljanja da ne paniče. I pokreta ruke ka satu: zašto svi prvo želimo da znamo kad se nešto dogodilo? Ili su mi to kasnije ispričali, pa sad mislim da se sećam, nije uostalom ni važno.

Nesreće uvek u početku izgledaju male, a sreće velike.

Malo mi se pamćenje odužilo pa još držim u svesti zemljotrese u Skoplju, Banja Luci, u Crnoj Gori, u Budimpešti, u Mionici… Trese se Balkan, trese se Srbija uvek, ovako ili onako. Ponajmanje od veselog igranja. Ali nađu se tu i ruke da pridrže nevoljnika kad krene bujica. Samo te ruke ponekad treba dozvati, a ovaj tekst je jedan od načina.

Slike katastrofe video sam kasnije, čuo brojke, slušao, ovako iz daljine, glasove stradalnika. To je nešto poput zakona prirode: sad prinosiš čašu sa vodom ustima, a već naredne sekunde sve je oko tebe drugačije nego u času kad si tu čašu podigao. Rukom.

Continue reading