Naravno, ali pod jednim bitnim uslovom. Kojim? Odgovor je, pretpostavljam da razumete zašto, u nastavku…
Kad sam počeo da se bavim ovim „poslom“, koji nije ni malo bezazlen i relaksirajući kako mi se to u prvim nedeljama činilo, sintagma o blogovanju kao iznošenju potpuno subjektivnog mišljenja mogla je, baš kao i danas, da se pročita na toliko mesta da nisam ni pomislio da postavim sebi pitanje u kojoj meri je to tačno.
Danas, međutim, stvari ne posmatram ni izbliza tako pojednostavljeno, posebno od kad sam video da „subjektivni stav“ često znači odsustvo bilo kakvog stava ili, što je još gore, običnu lenjost – nedostatak energije da se temi koju bloger „posmatra i razmatra“ posveti više pažnje nego što to njegov vlastiti perceptivni aparat može da obuhvati.
Drugim rečima, iza tog ne baš srećno izabranog naziva, često je moguće uočiti samo niz ničim filtriranih utisaka pri čemu se u istom položaju nalaze opaska o toploj kiseloj vodi u tropskoj noći i suštinski vredna misao izrečena na, recimo, nekom skupu.