„Kako doći do sopstvene slobode?
Ima različitih puteva i načina, ali su slobodi najbliži oni koji su odustali od svega drugog“
Dušan Radović
Studio B je, tih prvih godina, radio kao što su tada radile bakalnice – od pet izjutra do jedan popodne, zatim je sledila pauza (i onaj specifičan šum koji se širi iz radio prijemnika kad srednji talasi prestanu da dopiru do njega), a po podne, rekao bih od četiri sata (ili 16 h, ako više volite) sva ta elektronska mašinerija ponovo bi počela sa emitovanjem. Signal stanice i špica : „sluuušate Stuudio Be“ bili su ponovo u etru.
Ne znam kako to zvuči danas, ali znam da smo u tim popodnevnim časovima, oslonjeni na topole posađene duž Dunava kraj Kovina, svoje tranzistorske prijemnike i pre početka emitovanja znali da podesimo na talasnu dužinu iz koje se širio ne samo drugačiji zvuk, govor, muzika…već i čitav jedan moderniji mangupski lucidan i šmekerski nadmoćan pogled na svet.
Studio B za nas nije bio tek prvi radio izvan zvanične RTS-ove šeme, već pre svega omamljujuća čarolija nečeg novog, dolazećeg i boljeg od sve te uštogljene radijske pojave olične u vestima u podne i izveštaju o hidrometeorološkom stanju koji je Prvi program Radio Beograda redovno emitovao tamo negde od 12.20 časova.