Nije Srbiji odavno potrebna novinarska misao, stav, angažman – dovoljna su novinarska leđa, po mogućstvu široka i pogodna za batinanje kao u ovom novom crnom danu naše realnosti
Kazati ono što misliš, a još više napraviti od svojih stavova pismen i smislen tekst koji će se čitati u „javnom glasilu“, dobar je način da čovek neuvijeno saopšti svetu kako vidi i razume nekakav događaj iliti „pojavu“. Ako je autor, pritom, još i novinar, od njega se tako nešto i očekuje. Da li se većina ili manjina čitalaca slaže sa tim, sasvim je drugo pitanje.
Na nesreću, još efektniji i jasniji način komunikacije jeste prenos poruke pomoću dva junaka i metalne šipke. Udarati po leđima kolumniste u osvetljenom noćnom autobusu, u subotu uoči blagdana koji je primetime za plasiranje željene vesti, marketinški je vrhunac drevne veštine slanja svilenog gajtana. S obzirom da sam provincijski skrajnut od beogradskih žurnalističkih abrova, ostavljam mesta i za kakva drugačija tumačenja.
Teofil Pančić piše već dugo kolumnu u „Vremenu“, a to je, po definiciji, najbolji način da navučete sebi na vrat neku nevolju – otmicu, bombu na koji metar od kreveta ili dve šipke po leđima. Ovo poslednje, čitamo, primenjeno je na Pančiću kojeg je težih posledica verovatno spasila samo gorostasna fizička građa koja će, ovde uopšte nisam lažno duhovit, možda postati uskoro bitan pasus u CV-ju svakog ko pretenduje da se bavi političkim novinarstvom.