Zašto se uporno dovode u vezu Internet i kriza klasične štampe?
Čak i kad sadržaji potpuno liče, uključujući i tačke, zareze, fotografije ili već što god bilo, Internet i štampani mediji ne prodaju istu stvar. Taj privid izbora pravi probleme u shvatanju sličnosti i razlike novinarstva na webu i na kiosku. Drugim rečima, pad tiraža štampe i „selidba“ sadržaja u online sferu dva su različita problema koja ne treba nužno trpati u isti koš.
Uz kafu se može usisati dnevna količina aktuelnih informacija sa neta. OK, to je uglavnom besplatno, ali, kao što vidimo na primeru Rupertovog Tajmsa, koji je uveo naplatu trošenja vesti sa web portala, poneko bi radije novac. (A ko ne bi?)
Ta muka online medija je, naoko, sasvim direktno povezana sa nevoljama izdavača kojima opada tiraž u offline svetu. No, hajde da to probamo da razdvojimo na dva zasebna problema.
Kupujući novine, mi ne ostavljamo sitniš na kiosku kako bi saznali šta se dogodilo ovde, tamo i još po negde. Ne, mi plaćamo jedan stil života, stav, kolumnu omiljenog autora, manir, način trošenja slobodnog vremena, miris štamparske boje, papir koji je zgodno urolati i držati u ruci, predmet koji naprosto volimo, statusni simbol, stranačku „značku“, pogled na svet…
Kazati ono što misliš, a još više napraviti od svojih stavova pismen i smislen tekst koji će se čitati u „javnom glasilu“, dobar je način da čovek neuvijeno saopšti svetu kako vidi i razume nekakav događaj iliti „pojavu“. Ako je autor, pritom, još i novinar, od njega se tako nešto i očekuje. Da li se većina ili manjina čitalaca slaže sa tim, sasvim je drugo pitanje.
Sarkozi je u tom času bio prvi zapadnoevropski državnik najvišeg ranga koji je progovorio o mega-problemu pred kakvim vlast uglavnom žmuri dok posledice ne narastu do visina na kojima je teško „popraviti ih.“
