Imate li još potrebu da u mislima prolazite kroz prošlost kao kroz poznati predeo?
Kakva su ovo čudesa iza ormana, pite me juče dok smo spremali stan za krečenje? Držim u ruci prašnjavi produžni kabl sumnjivog stepena bezbednosti i umotavam ga u krug.
Eh, posle toliko godina od poslednjeg malanja zidova, iza tog komada nameštaja možda se zapatila i neka nova vaseljena, a ne samo jeftina hemijska olovka koja se, ko će ga znati kad, otkotrljala u to ćoše sobe. Ili dve srednje stranice novina koje su neslavno zaginule pod naletom talasa oslobođenja medija od užasa onemoćale diktature proletarijata.
Svašta se krije iza vidljivog spektra predmeta kojima punimo prostor za stanovanje. Gumeni prasac kojeg su svojevremeno glodale desni klinaca koji sad već popravljaju i drugi par svojih prirodnih zuba, etiketa sa “garantovano originalnih” leviski kupljenih u prolazu na gradskoj pijaci i ko će ga već znati šta.
Ugledam i jednu grickalicu za nokte, malu i praktičnu, na gornjoj strani posle brisanja krpom za prašinu i prskanja asepsolom vidim i zelenog zmaja iza glatke staklene površine. Rekao bih da je, tako jašući tu grickalicu, u ovaj deo sveta stigao još početkom osamdesetih.
Dobro znam tu minijaturnu džepnu alatku, poneo sam je kao uspomenu sa jednog putovanja u državu koja je, u međuvremenu, menjala ime više puta nego što je krečen ovaj zid. Neki predmeti baš imaju jak nagon za opstanak, izgube se u prostoru i vremenu, svi zaborave na njih, a oni vaskrsnu kad im se najmanje nadaš.
Mutne stvari zvučnih imena
Zadnja strana ormana, ispostavlja se, nalik je putovanju u prošlost. Sva ta prašina i sve te stvarčice i drangulije odavno su izgubile veze sa ovom realnošću, nisu više njen deo, ali stoje, spokojne su, čekaju pravi trenutak. Drže se bolje od nas ljudi, postojanije su, ne menjaju ni sebe ni predstavu o sebi. Samo nekoliko poteza krpom za brisanje prašine i evo ih ponovo u aktuelnom svetu, spremni su da se uklope u nove okolnosti i služe novog gospodara. Ne dovode u pitanje promenu vlasnikovih navika, religije, ideologije, političkih uverenja ili životnog partnera. Sve ono zbog čega znamo da godinama sebe maltretiramo, sve te mutne i varljive stvari zvučnih imena, za ponovo pronađene stare predmete nisu nikakav razlog zbog kog će odustati od nas.
Probam da skratim nokat na malom prstu leve šake sa ovim reliktom prošlosti u desnoj, pritisnem i – cap, ode nokat. Grickalica vredna, očuvana i oštra, savršeno obavlja svoju funkciju. Iako umoran od rmbanja po kući, krečenja, pomeranja nameštaja i pameti, na trenutak osetim malo infantilne radosti. Hej, vidi ti ovog zelenog kineskog zmaja na licu grickalice, grize, aždaja, kao da nema skoro četiri decenije postojanja, da ne kažem baš života. Pravo iz moje mladosti dospeo je ovde, u svet za koji nije napravljen, ali, eto, ipak drži korak sa njim, obavlja svoju misiju čim ga oživiš i gricka naokolo kao da se ništa u međuvremenu nije promenilo.
Ipak, ne osećam potrebu da ponovo uvrstim taj komadić prošlosti u inventar stvari koje sada koristim. Nosi on u sebi i ostatke nekih davnih događaja koji su se odigravali u to vreme, nije sasvim lišen bilo kakve emotivne težine, nije nevin i neobeležen, ne treba mi i neću ga.
Prošlost kao poznati predeo
Nisu uspomene opredmećene u toj stvarčici ružne, ništa grubo i neprijatno nema u njima, ili to bar nije dominantno, ali nekako sam izgubio potrebu da prolazim mislima kroz prošlost kao kroz poznati predeo. Čemu to? Ta odeća je iznošena, odbačena, pa iako sam možda još uvek dovoljno “tanak” da je obučem, ne želim da ponavljam već viđeno. Ili se bar trudim da tako bude.
Gde je kesa za đubre, pitam, i nastavljam da motam produžni kabl sumnjivog kvaliteta.