Ne znam da li nam je još ostalo vremena i prostora za obične svakidašnje životne stvari. Ove glomazne sudbonosne teme, pandemija, rat, politika, svo to neprijatno obilje ozbiljnosti sve jače preti da satre i poslednju mrvu jednostavnosti, da učini neumesnim ćaskanja uz pivo, pričanje svežih viceva onako s nogu, u prolazu, ili želju za mirisom vrućih uštipaka u rano subotnje jutro.
Hoćemo na kafu? Kafu!? Ah, za ime boga, kome je do kafe baš sad, sad moraš da se fokusiraš na realnost, kakvo je to bežanje od evidentne propasti u tako infantilnu radnju kao što je ispijanje kafe!?
Strašno kako su ljudi postali neozbiljni, površni i, kad smo već kod kafe, zavisni od kofeina. Valja nam dizati galamu, dodavati nove panjeve u ovaj spektakularni požar, brinuti, bre, redovno meriti krvni pritisak i praviti zalihe antihipertenzivnih lekova.
Sve drugo je trenutno otkazano, odloženo za bolje vremena, recimo za dan – dva posle propasti sveta. Kad nas satre atomska s desna, e onda može na kafu, tad će biti primereno i u redu da malo predahnemo uz kafu i uštipke, a ako kojim slučajem padne i nešto ljubavnog zanosa, još bolje. Ali do tada, ma hajte molim vas…
Ne znam da li je umesno u ovim danima dovlačiti iz dućana mleveno meso, šnicle od svinjskog vrata, prošarane, zelenu salatu i mladi luk, a svakako i litre pića, e ne bi li se kao što priliči pravim bumerima odraslim u blagodetima socijalizma spokojno “ispoštovao” ovaj sutrašnji stari radnički praznik? Za divno čudo, koliko vidim po drugima, a posredno i po espapu koji kupuju, izgleda da ipak ima nade, da se čovek neće osetiti izopšten od sveta koji unaokolo brine ljutu brigu ako smogne snage da izostane sa aktuelnih važnih životnih lekcija koje nam istorija servira.
Ne sporim ja tu brigu, ali sam eto nekako uspeo da je baš u ovom trenutku gurnem u stranu, da je privremeno zaboravim bez (valjda) posledica. Praznična porcija roštilja ne sme da trpi, šta god da sa strane vreba i preti! Jer, kad se već dohvatih roštilja, roštilj je kafa među jelima, ‘ajdemo na roštilj je šifra isto kao i ‘ajdemo na kafu. Vrhunski povod, ukusni razlog za nešto još bolje.
U bivšoj i, kako god, ipak radničkoj državi, 1. maj je bio na vrhu top liste praznika. Dobro, tu je imao oštru konkurenciju u Danu republike, ali to sad nije tema. Na ovom blogu odavno postoji tekst o tome kako je svojevremeno proslavljan paznik rada, radoznali čitalac može da ga pronađe na ovom linku. I, ako ćemo pravo, redovi koje ovde čitate jedva i da imaju drugu namenu sem da usmere čitalačku pažnju na tu staru priču.
Ove nove ozbiljne i vrlo sudbonosne teme ne bih tek tako da pustim da mi sasvim pokvare štimung, ovo malo prijatnog sećanja na vreme kad je istorija tekla mnogo sporije nego danas.