Starim pomalo ovih dana. Ne vidi se to odmah jer još umem da prevarim svet. Starim na kvarno, varam osmehom, uljudnim pozdravima i lascivnim pričama, citatima koje ste preskočili i monolozima koje niste čuli.
Ne znam koliko dobro me znate, ali ne verujte mi više ništa.
Izjutra sam težak kao sinoćnji pijanac. Dobro je što me ne vidite dok se uspravljam izranjajući iz posteljine. Ili posle, dok preturam čašu sa četkicama za zube tražeći poklopac od pene za brijanje.
To sam ja ovih dana. Nepopravljivo starim.
Da li s godinama svima srce postaje mekše, a duh spremniji da razume, tek sve češće praštam podlacima, jeftinim dripcima i ocvalim kurvama koje me zavlače skupom šminkom. Ako me lažu, laž sam i tražio.
Praštam i nepismenim piscima, lažnim prorocima, iskrenim komentatorima, kvarikućama i hodačima na prstima.
Kad spadnete na praštanje starost vas je već uzela pod svoje.
A ja, eto, starim pomalo ovih dana. Otkucam desetak rutinskih redova, podignem noge na sto, preko novina, i blejim u vrata kao da ne znam šta je sa druge strane. Privikavam se na odlazak kao na tesne cipele.
Znam, biće još letnjih dana i onih mirišljavih trenutaka sreće izazvane nekim nedokučivim čarolijama. I biću ja u svemu tome kao dečak koji stoji i pruža ruku njoj, a pomalo i celom svetu. Ma ima uvek tih dobrih pesama koje tek treba komponovati.
Ali starim, društvo, ovih dana sam baš naučio da starim. Mogu da vam pišem neke druge rečenice, al’ glupo je da i vas lažem. Možda ponekad, onako radi efekta, ali ne i neprestano.
I prošlost me, kao bog Janus, sve češće nalazi na neočekivanim mestima. Kao da želi nešto da mi poruči. Nasmeje mi se u lice zbog svega što sam propustio ili se naceri zbog svih gluposti koje sam napravio. Pa se posle izvinjava nutkajući me umiljatim sećanjima i veselim nagoveštajima.
Dobro, marim ja, ali zaista starim pomalo ovih dana. Ne branim se od muva, ne sklanjam od kiše, ne čekam zeleno svetlo i ne kupujem nova odela.
I dok hodam kao duh kroz svetinu pitam se, stareći pomalo ovih dana, šta je mislio Oblomov dok je ustajao u pet po podne, da li je ipak proleteo metak kroz srce Dostojevskog pred streljačkim strojem, a onog jutra u šumi da li je Ljermontov žalio što na svetu neće ostati niko ko bi ga iskreno i do kraja razumeo, i šta je deci za doručak ostavila Virdžinija Vulf pre nego što je odvrnula ventil. Sva suvišna pitanja ovog sveta su me skolila.
Starim pomalo ovih dana ali, ipak, nije to baš uvek nešto teško, pa ne pružam otpor. Već sam se privikao na dnevne obroke starenja i, ako me vidite u pravom trenutku, vi možda nećete primetiti ništa.
Pitaćete me o novom broju novina, lošim naslovima, žaliti se na vlast ili pohvaliti dobrim ocenama svog deteta. I tako ćemo zapodenuti svakidašnju priču.
Starim pomalo ovih dana, ali se za sad još dobro držim i nisam pogubio kofere ni osećanja.
Navratite ponekad, tu je i vaša porculanska tacna starenja.