Iako branjena ustavom i zakonom, privatnost je danas na velikom iskušenju najviše zbog razvoja tehnologije koja je, da apsurd bude veći, i bila preduslov njenog nastanka i jačanja.
Ali, na početku i na kraju, mi smo ti koji će odlučiti gde je granica. Ili je bar prijatno verovati u to.
Za mnoga ljudska prava koja danas smatramo normalnim svet se borio žestoko, dugo i krvavo. Deca su do juče radila u rudnicima, dok zakonodavci nisu smogli petlju da gazdama propišu zabranu tog mučenje. A i to ne još uvek svuda: čuli ste za stare optužbe protiv “Najki” kompanije?
Robovi su odvoženi i umirali u potpalubljima, kmetovi bili spahijska svojina, građevinski radnici podizali njujorške nebodere i nestajali sa visina nesvesni da pojam “zaštite na radu” uopšte postoji…
Pitate se kakve to veze ima sa privatnošću? Presudne. Jer za pravo na život bez tuđih pogleda i načuljenih ušiju, bez otvaranja poštanskih koverata, prisluškivanja i ostalih manguparija, svet se izborio nekako uzgred, mlateći se sa silom vlasti po protestnim marševima zarad ovih socijalnih nepravdi.
Pravo na privatnost je, gle čuda, zapravo “kolateralna korist” borbe za neke druge osnovne ljudske vrednosti.
I ne samo da je dospeo u zakone, a ponegde i u ustav, nekako najlakše, mada se najlakše i kršio, sam pojam privatnosti, u današnjem smislu, pre samo dva veka nije čak ni postojao. Bar ne tako jasno definisan kao danas kad, o tempore, “pred našim očima nestaje i topi se.”
A koliko juče privatnost je bila nebitna
Videli ste scene iz “Montevidea” u kojima se, na sred Čubure, dakle u 20. veku, jede, pije, očijuka NAPOLJU. Na ulici.
Profesor Kosta Vujić ruča, otmeno, za kafanskim stolom postavljenim na trotoaru i ležerno posmatra okolni svet baš kao što taj svet sa uvažavanjem pozdravlja njega. Privatnost? To nikom nije bilo potrebno, ni u Beogradu ni u Beču ni u Parizu…
Zamislite srpsko selo u Miloševo doba ili još starije. Da li je moglo išta važno u životu da se odigra bez uvida “seoske javnosti” u to? Je l’ su svi znali da Milojko naskače na Milanku? Jakako. Da li je zaljubljeni mladi par mogao da sakrije i bezazleno ukrštanje pogleda, a kamoli nešto drugo? Činiš ‘voliko, naravno da nije. Ako se krišom i “prepoznavao” u vajatu, to samo znači da je neko stariji i viši u porodičnoj hijerarhiji to znao i odobrio.
Ista priča važi i za selo kraj Londona ili i sam taj London do pre dva veka ili tek nešto duže.
Privatnost je, dakle, istorijski ekces, slučaj, neplanirano besplatno letovanje, težnja koja je nova, oduvek teška za “praktikovanje” i, konačno i najvažnije, toliko “sklona padu” da svako zalaganje za njene ekstremne “ostavite me na miru” oblike predstavlja đavolski težak i verovatno nemoguć posao. Ali vi ste spremni na to, rođaci? 🙂
Nedavno nam je jedan od “gospodara samoće”, Ajra Hant iz CIA lepo rekao: znate da znamo gde ste! Uvek i svuda.
Da sad tu ne dodajem mobilne telefone i ostale čitače naše svakodnevice. Ma ne možeš više ni “nepoznatu dragu” da kresneš u pauzi za život, kao onaj zlosrećni crnogorski zvaničnik, a da to neka zamlata ne okači na “Yao Tugo dot com!”
E, sad je svi traže, al’ je teško nalaze
OK, na kraju smo. Nema (dovoljno) privatnosti ako hoćete da živite u ovoj civilizaciji, a ako pride nameravate da obavljate ma koji iole javni posao, zaboravite je sasvim.
Ili je odbranite spremnošću da vam ceo život bude stanje neprekidnog “kriznog PR-a” ili menjajte radno mesto.
Manje će da boli kad đavo dođe po svoje.
Da se razumemo, ne branim masovno potiranje prava na privatnost, daleko od toga i upravo suprotno, jer bi to, na dugi rok, samo značilo da se “ionako sve sazna” što je zastrašujuće na milion načina, a pride je i alibi za pasivnost i odsustvo svake građanske “škakljive” akcije.
Pravo na privatnost je nenadoknadivo važna alatka slobodnog društva, ličnog sazrevanja i svih ljudskih akcija preduzetih ne bi li svet postao sunčanije mesto za život. Ili kontaminiranije, zavisi već ko je akter promena.
Mašinerija vašeg ogoljavanja odavno je podmazana. Iako branjena ustavom i zakonom, privatnost je na velikom iskušenju, što ide na dušu tehnologije koja je, da apsurd bude veći, i bila preduslov nastanka i jačanja tog krhkog ljudskog prava.
Ali, na početku i na kraju, mi smo ti koji će odlučiti gde je granica. Ili je bar prijatno verovati u to.
