Zaista ne znam šta bih još dodao priči o Blogolandiji i nečem poput asocijacije poštovalaca moći blog pisanja, a što već nisam napisao u prethodnom postu i u odgovorima na komentare. Nešto drugo me kopka:
Zašto je ton, kad se priča na ovu temu bilo gde, toliko povišen? Zašto radi adrenalin već nekoliko dana?
Da li postoji iza back stagea nešto što ne znam, pa ulećem naivno u tuđe stare šeme?
Ovo (se) pitam jer mi je nejasno da li sam učinio dobru stvar kada sam jedno veče delom proveo pišući tekst o (mogućim) razlozima i načinima da blogovanje učinimo moćnijim i korisnijim za svakog pojedinačno i sve zajedno?
Ipak, ovog časa drago mi je što sam razmenio misli sa nekoliko osoba koje, iako nisam uveren da smo se razumeli, poštujem. Posebno sa onima koji pokazuju autentičnu dobronamernost.
Definitivno ću upasti u zamku sopstvene definicije „antiblogerskog ponašanja“. A ona podrazumeva i „blogovanje o blogovima“. Ali, hajde, ne možeš biti obućar, a ne progovoriti ni reč o kvalitetu kože, pa, je li, niti bloger koji šapatom priča o svom „hobiju“ (loše izabrana reč).
Znate „zakon tri kabla?“ Jednostavan je, baš kao i problem o kojem govori.
