I kad bi Bog lično tvitnuo vest da će sutra da oduva Zemlju, to ne bi bilo značajno dok informacija ne stigne do nekog klasičnog medija. Bar ne ovde i bar ne još uvek.
Kažu da je jedina stvar gora od poraza to što ga morate pravdati i objašnjavati. Uz nešto malo mašte ova rečenica je veoma primenljiva na trenutni odnos online zajednice, ma šta to značilo, prema klasičnim medijima. Naime, svako malo na mreži se pojavljuju članci, beleške, tvitovi, statusi i ostali kaktusi u kojima se, skoro po rutinskoj navici, puštaju bocke na račun tih „pokojnika koji odbijaju da legnu u sanduk.“
To samo po sebi nije loše, naprotiv. Kad se čitava jedna ljudska delatnost, posebno novinarstvo na kojem počivaju mnoge društvene vrednosti, hrabri da obuče novo tehnološko odelo neophodno za preživljavanje u ovom promenjenom svetu, to sigurno zaslužuje aplauze.
Na žalost, uz zalivanje virtuelnog cveća po Fejsbuku, držanje lekcije štampi pre svega, najomiljenija je igra u virtuelnom prostoru.
Slobodni ste, pred vama svetli monitor računara, već ste podigli ruku da pritisnete prvu dirku, kad…neće! Do maločas vam se činilo da imate svu inspiraciju ovog sveta, ali najednom ste shvatili da, u stvari, uopšte nemate dobru temu za svoj novi članak na blogu.
Izgleda da ne vredi, iz Pandorine kutije izletela je i raspršila se i „nova moderacija“ pojma pismenosti. Zgodno rečeno i, naravno, rogobatno, ali „sa namerom svesnom“. Jer, radi se o „klasičnoj pismenosti.“ A „to kad jednom ode, nema da se vrati“. Simpatično u „datom događaju“ svakako je to što smo brzo prihvatili toliko novina („ispoštovali“ smo ih, je li) da to iole mlađi čitalac jednostavno ne vidi niti ima potrebe da vidi. A i zašto bi: greška koju svi prave na kraju postaje pravilo (nepoznat autor)! I tako će sve što je danas „u opticaju“, a „para uši“, brzo postati muzika… 🙂
