Blog Dragana Radovića

Oznaka: blog (Page 1 of 2)

Blogomanija 2013 – nema bloga bez lopate!

Share

Ako je prva #Blogomanija na Staroj planini pokazala da su blogovi i događaji povodom njih dovoljno atraktivni za izveštavanje u profesionalnim medijima, drugo blogersko okupljanje na Kopaoniku konačno je “podvuklo crtu” između neobaveznog “dnevničkog” blogovanja i profesionalnog kreiranja ovog “internet žanra” i sadržaja na Internetu uopšte

blogomanijaDa li idete na planinu da biste uživali u čarima zime ili da biste trenirali spust za narednu takmičarsku sezonu? Jeste li u skijaškim centrima gost ili profesionalac na pripremama? Legitimno je, naravno, i jedno i drugo.

I baš kao što će neko odabrati da se niz snežne bregove spusti iz sasvim amaterskih reakreativnih razloga, tako ima i onih koji to radi profesionalno, “u vidu zanimanja.”

Ta razlika između “rekreativnog” i “profesionalnog”, na kojoj počivaju bar dve industrije, posle “Blogomanije” na Kopaoniku  ima prilike da se svrsta među bitne prekretnice domaćeg i regionalnog blogovanja.

Ako se vođenje bloga (pre)dugo smatralo uglavnom javnim objavljivanjem svojih razmišljanja o “čudnom svetu oko nas”, što samo po sebi svakako nije ništa loše, posle blogofestivala na Zlatnoj planini blogovanje je dobilo ogromnu šansu da se uvrsti u red vrlo bitnih i isplativih poslova. Tačnije, ono to za nekog već jeste.

Utisci posmatrača “sa strane”

Ne donosim vam “vesti iz prve ruke” niti mi je namera da ovde pišem o predavanjima koja su (preko video strima) ostavila na mene najveći utisak, novim licima koja sam upoznao (jer nisam), “umrežavanju” koje nam svima kreira život, spa opuštanju i drugim čarolijama.

Kao neko ko je, sticajem loše karme, nevoljno izostao sa Blogomanije, koristim tu okolnost da ukratko sažmem “odjeke sa planine” u blog post. Pišem iz ugla potrošača informacija koje su, uglavnom onlajn, stizale do mene kad bih našao vremena da ih pratim.

Internet – mesto za stanovanje, rad i zaradu

Obrni – okreni, prilično zanimljiv niz predavača saopštavao je svoja iskustva i viđenja načina na koji se na Internetu može “stanovati, raditi i zarađivati.” Prevedeno na svet blogova, pričalo se ponajviše o njihovoj poslovnoj strani.

Nije bilo previše “suve teorije” i i poruka tipa “blog može ovo, a može i ono.” Svakako da uvek ima nove “publike” koja mora da prevali prve korake u blogovanju i takve informacije nikad nisu višak. No, mislim da me ne vara utisak da se poslednjih meseci pojavila i već etablirala jedna fina skupina šarmantnih, vizualno modernih, a sadržajno vrlo pitkih blogova. I korisnih na različite načine. A tu smesu lepog, pametnog i svima pristupačnog najteže je “umutiti.”

Čitavu Blogolandiju, neveliku i, ‘ajde da se složim, većim delom dosadnu, ipak sad vuku napred i modernizuju je upravo blogovi koji su sposobni da budu “privreda.”

Ne guram ih u prvi plan da bih obesmislio one druge. Ne, blog je tu i da ne bismo ostali bez “glasa javnosti” koji će, kako sada stvari stoje, biti sve značajniji. No, otom – potom.

Dok završavam ovaj tekst, sa Tvitera stiži odjeci “blogerskog rastanka.” (“Učesnike uklanjali grtalicom” javlja Viktor Marković!)

Dokaz više da nema bloga bez lopate!

 

#blogomanija 2012: Kako Tanjug javlja, blogeri su osvojili vrh Stare planine

Share

Blogomanija je, cenim, najveći i najbolje organizovan skup blogera i ostalih internetovaca kojem sam ikad prisustvovao.

I prvi o kojem su više pisali klasični mediji i informativni portali nego sami blogeri!

Panel na @blogomanija

O okupljanju blogera pre samo godinu – dve u klasičnim medijima mogli ste da pročitate tek po koju reč, nešto kao “pola stupca za Peru Zupca”. O pratećoj fotografiji nije bilo ni govora, a izjave su novinari uzimali od sponzora – učesnici, blogeri, predavači i uopšte taj digitalni svet, nije još uvek bio dovoljno poznat potrošačima standardnog informisanja da bi im medijski diktafoni snimali glasove.

Ili je, bar, tako mislio većinski deo uredništva ovdašnje informativne klasike.
Continue reading

Blogovi spalili Đenku, sunce im kalaisano!

Share

U blogosferi ima pameti, mudrih analiza, ekskluzivnih vesti, učenih pouka, uredno parafiranih saveta o uspešnom seksualnom razgibavanju, svega u blogovima ima, a ponajviše – nema.

Jer su, uglavnom, dosadni k'o izanđali vicevi.

Odaću vam dugo skrivanu tajnu – lično preferiram one ljigave patetične ljubavne priče. Znate ono: ona plače, on je nežno ljubi. Aj’ što je ljubi nego mu rodbina brani. I tako te tuge neke volim.

A volim i britke političke analize. Doduše, ponekad ne znam da li pisac urla o belosvetskim nepravdama zato što je skontao u kom grmu leži zec muke koja tišti planetu ili je, jednostavno, sručio previše bibera u supu pa kija po tastaturi i monitoru od ljutine koja mu je upropastila lepe trenutke dokolice.

Continue reading

Nekoliko lakih ljubavnih priča

Share

Devojka u žutoj kecelji donela mi je kafu za sto. I mineralnu, naravno.

  • – Hoćeš i novine?
  • – Daj mi Politiku, ali samo ako neko nije već maznuo Kulturni dodatak. I pusti neku jeftinu laku domaću muziku, ne teraj me da repujem od jutra.

Znam tu mladu ženu. U stvari, Anuška je diplomirala istoriju, ali ovih godina, dok se civilizacija malo ne dovede u red, konobariše u kafiću na gradskom trgu.

– Niko još nije maznuo ništa od štampe, a imam i ispod šanka još dva šteka sa današnjim novinama. Subotom obično oko deset sati pokradu prvu turu.

– Patetičan svet. Je li, a ko je onaj par kraj žardinjere, nešto se ne sećam da sam ih ikad video?

– Nisam ni ja. Došli malo pre tebe, sede i pričaju ćutanjem. Ždere ih neki problem, a ti, pametnjakoviću, pogađaj šta bi to moglo da ih muči.

Malo blogera ili malo blogova?

Share

Paradoksalno, iako imamo sasvim pristojnu kvotu blogera, imamo i nepristojno malo dobrih blogova

Pre nekoliko meseci sam skoro sasvim prestao da pratim blogove. Namerno kažem „pratim“ jer se na prste jedne ruke mogu nabrojati „lične virtuelne kolumne“ koje sam uspevao da pročitam od prve do poslednje rečenice.

Dobro, znamo da je na mreži i inače malo teže čitati bilo šta, još teže potpuno pročitati poduži tekst koji publici nudi nečije viđenje kakvog događaja (znate ono: nešto se dogodi, pa hajde sad na desetak mesta da „konzumiramo“ različita, mada uglavnom ista i dosadna, intelektualna razvlačenja testa za lošu pitu.) Ne mogu to, nemam strpljenja, a još manje volje da pratim više od 5 – 6 blogova te vrste, pa i njih tek kad me zaintrigira naslov ili tema.

Razloga ima mnogo, ali ovako na prvu loptu mislim da je najvažniji – dosada. Blogolandija je, verujem, postala (ili ostala?) dosadnija od raja. Fina klima, mnogo tapšanja po ramenu, predvidljivi obroci, ista plej lista, nešto malo loše serviranog rajskog voća… Uglavnom, ne znam baš tačno zašto je tako, ali taj koktel nije u skladu sa mojim anahronim analognim bićem.

Continue reading

Postoji li Internet bez klasičnih medija?

Share

I kad bi Bog lično tvitnuo vest da će sutra da oduva Zemlju, to ne bi bilo značajno dok informacija ne stigne do nekog klasičnog medija. Bar ne ovde i bar ne još uvek.

Kažu da je jedina stvar gora od poraza to što ga morate pravdati i objašnjavati. Uz nešto malo mašte ova rečenica je veoma primenljiva na trenutni odnos online zajednice, ma šta to značilo, prema klasičnim medijima. Naime, svako malo na mreži se pojavljuju članci, beleške, tvitovi, statusi i ostali kaktusi u kojima se, skoro po rutinskoj navici, puštaju bocke na račun tih „pokojnika koji odbijaju da legnu u sanduk.“

To samo po sebi nije loše, naprotiv. Kad se čitava jedna ljudska delatnost, posebno novinarstvo na kojem počivaju mnoge društvene vrednosti, hrabri da obuče novo tehnološko odelo neophodno za preživljavanje u ovom promenjenom svetu, to sigurno zaslužuje aplauze.

Na žalost, uz zalivanje virtuelnog cveća po Fejsbuku, držanje lekcije štampi pre svega, najomiljenija je igra u virtuelnom prostoru.

Continue reading

Kratka istorija mog interneta

Share

Ne postoji nikakav online svet. To su samo ljudi koje smo oduvek tražili, ali nije postojao način da ih upoznamo.

Nikada nisam mislio da ću pisati blog. Veoma važne stvari u životu retko dolaze najavljene, uglavnom nalete na vas dok ulazite u prodavnicu po mineralnu vodu, pokušavate da ostavite utisak otvarajući vrata nepoznatoj dami ili kupujete sir na pijaci.

Dok sazrevate živeći, ne maštate da potanete bloger. Ako i čujete tu reč, to neće u vama proizvesti neki poseban osećaj. Mislim, koga je uopšte briga za nešto tako neodređeno i puno nagoveštaja dangube kao što je blogovanje.

Nikada nisam mislio da ću imati prijateljice i prijatelje na Tviteru. Pre svega, svi ti smešni redovi softvera koji pokreću nekakav hardver uopšte ne liče na udobno mesto za sedeljku. Prijatelji imaju lica, pokrete koji ste stotinama puta uočili tokom brojnih razgovora, imaju svoje živote na koje se uzaludno žale ili ih nepotrebno veličaju decenijama. Ili nemaju nikog, što je takođe opravdani razlog za ridanje na vašem mokrom ramenu. Fuck, zar mi je u svom tom haosu još bio potreban i neki izum čiju krajnju svrhu ne zna ni onaj ko ga je sklopio?

Continue reading

« Older posts

© 2024 Novinarska Patka

Theme by Anders NorenUp ↑

%d bloggers like this: