O Prvom maju (malo) nekad i (užasno malo) sad
Počinjalo je najkasnije dan uoči 1. maja. Dovučeš iz prodavnice piće (mnogo), iz kasapnice meso (mnogo), snabdeš se boksovima cigareta, te uz alkohol poslednje legalne opojne supstance (koja stvara zavisnost od hedonizma.)
Dogovor o “destinaciji” je još ranije pao, prevozno sredstvo (ćaletov izmoljeni ofucani “stojadin” ili ganc novi “fića”, eventualno sad zaboravljeni “fiat 850”.) obezbeđeno i napojeno kvalitetnim benzinom. Onim što stvara danas zabranjene “izduvne gasove”.
Izjutra počinje avantura. Roštilj, šapurine i briketi ćumura ubacuju se u gepek, ženski deo ekipe pokušava da iskombinuje sportski look i nešto malo veštački poduprte ženstvenosti u vidu blagog namaza šminke (ko zna, priroda je to, trava…)…Drug pojedinac zadužen za šoferiranje nervozno gleda na sat, kobajagi, i traži da se već jednom krene. A gore nebo promenljivo oblačno i kišica koja ako ne pada, a ono već miriše šireći blagi ozon. Za Prvi maj obavezno pada kiša, bar u ovim krajevima. Da li je to pisalo u nekom zastarelom i odavno zgužvanom Ustavu, ne znam, ali je iz nepoznatih razloga ovo pravilo bilo čvrsto kao stena.
