Dva preduzeća, dva dobra oglašivača, upravo su odlučila da povedu međusobni rat na stranicama novina čiji ste vlasnik. I šta sad?
Ponekad dvadeset redova teksta mogu da vam upropaste dan. Sedite za radnim stolom, u pozadini se čuju tihi zvuci nekog internet radija, kompjuter blago prede, a uvodnik koji pišete baš vam je krenuo…
Pa još taj sneg što, gledan kroz raširene trakaste zavese, liči na scenografiju dobrih vremena, kakva idila…a onda se već nađe neko da vam pošalje mejl sa tzv. “saopštenjem”.
Dobro, ništa novo, (ovde uskačem u prvo lice jednine), urednici i postoje da bi (pisali) i čitali sve što im stigne do stola, probijajući se kroz niz prepreka koje bi trebalo da filtriraju sve budalaštine koje, vrag bi ga znao zašto, čitaoci, slušaoci, PRovi, portparoli, direktori, novinari početnici, tetkica koja sanja kolumnu na trećoj strani i još desetine inih osoba pišu za vas.
U redu, ne mora da bude baš doslovno ovako kako sam prepisao iz vlastitog iskustva, ne mora da bude časopis, može npr. dnevna novina, ali definitivno smo na tragu kulminacije jednog long time procesa: klasični mediji, a štampa pre svega (kao počinilac čiji je „zločin“ najlaše otkriti, rekao bi Herkul Poaro) svoje prirodno druženje sa PRovcima i kontakte radi objavljivanja njihovih tekstova sad već dramatično brzo, a i „uspešno“, pretvara u „tajne veze“. Tačnije, na tom „poslu“, obe strane rade „zajedničkim snagama…“
Uz prilično zakašnjenje obrazloženo velikim interesovanjem za 
