Plaćanje medijima za objavljivanje PR saopštenja kao „zabranjena ljubav“ koju će svet kupaca kad – tad kazniti
– Ko je kupio ove novine?
– Kako ko? Pa kupujemo ih od kad znam za sebe!
– Dušo, na žalost jako dugo znaš i ti za sebe i ja za sebe, pa je i uredništvo, izgleda, odlučilo da razbije tu monotoniju. Ovo više nije časopis nego oglasnik. Osim toga, nisam baš toliki dunster da ne vidim kako mi, pod firmom priče o nekakvoj fabrici, prodaju najobičniju reklamu za koju su uzeli novac. Da se ja ipak vratim Umbertu Eku i njegovim „opširnim knjigama?“
U redu, ne mora da bude baš doslovno ovako kako sam prepisao iz vlastitog iskustva, ne mora da bude časopis, može npr. dnevna novina, ali definitivno smo na tragu kulminacije jednog long time procesa: klasični mediji, a štampa pre svega (kao počinilac čiji je „zločin“ najlaše otkriti, rekao bi Herkul Poaro) svoje prirodno druženje sa PRovcima i kontakte radi objavljivanja njihovih tekstova sad već dramatično brzo, a i „uspešno“, pretvara u „tajne veze“. Tačnije, na tom „poslu“, obe strane rade „zajedničkim snagama…“