Internet nas „primorava“ da čitamo u fragmentima i na „preskok“, ali to nije prva „čitalačka revolucija“ u istoriji
Sinoć sam prosuo vrelu kafu po „Ani Karenjini“. Otmena ruska gospođa nije rekla ništa, niti se nešto promenilo u sadržini davno kupljene knjige. Jedna njena rečenica nestala je ispod tamne kafene mrlje. Jutros sam proverio – ipak taj deo knjige nije zauvek ostao nečitak.
Iako retko čitam klasike od kad sam prešao tridesetu, bilo bi mi žao da je izbrisan deo teksta koji je Lav Nikolajevič Tolstoj napisao u svojoj kući u Jasnoj Poljani, sedeći na dečijoj stolici lica priljubljenog uz papir kako bi, slabovid kakav je bio, mogao da piše. Bar na mom lepo ukoričenom primerku, mislim! 🙂
Književnost, „lepa reč“, „pisana umetnička dela“, eseji, naučni prikazi, filozofske rasprave, svo to obilje svetova koje su tokom minulih vekova stvorili i stvaraju umni ljudi čovečanstva, do juče smo nalazili samo na papirnim „nosačima sadržaja“. I danas to intelektualno i umetničko bogatstvo izlazi iz štamparskih mašina, ali i iz softvera i hardvera koji ovo civilizacijsko blago „digitalizuju“ i pripremaju za čitaoca koji će ih „konzumirati“ na jedan drugačiji način.
Hm, dakle šta će biti sa tim online sadržajem, da li je Rupert Mardok milioner koji ponekad priča nebuloze, mogu li mali „proizvođači vesti“ da zamene velike, kako to da agregatori vesti prave zaradu, a novinari koji ih pišu beže u druge profesije zbog mizernih plata i, konačno, kad će već jednom internet biznis sasvim da zameni sve poslove koji se obavljaju izvan dvorišta tog „junaka naših dana.“
