Ako radite sedam dana u nedelji, ponedeljak vam ne može ništa!
Da nema ponedeljka nikada ne bih saznao da postoji i nedelja. Slobodno me ispravite, ali zar nije nedelja deo tzv. vikenda? Znate ono, petak popodne, subota, nedelja…i to su, kao, dani kada pošten čovek ne odlazi na radno mesto (ako ga ima), organizuje vreme po svom ćefu i, uopšte, ponaša se kao i svako civilizovano ljudsko biće ušuškano u blagodeti nerada? To je nedelja, zapravo vikend, zar ne?
Posle dođe ovaj dan, po mogućstvu sunčan kao što je trenutna meteo-situacija, nazvali su ga ponedeljak, ima svoje posebno uokvireno mesto u kalendaru i, iz meni sasvim nepoznatih razloga, velikom delu istog tog civilizovanog čovečanstva pali crvene lampice svih vitalnih sistema u organizmu: te nekom skače pristisak, drugima, msm, nije do jutarnjeg seksa, neki još od nedelje popodne počinju da sikću po kući i brecaju se na ostatak familije (isto tako natopljen adrenalinom), a ima i onih hipohondara koji se najednom sete kako ih bole leđa, vrat, nokti, kosa i sve tako do poslednjeg sastojka.
Sarkozi je u tom času bio prvi zapadnoevropski državnik najvišeg ranga koji je progovorio o mega-problemu pred kakvim vlast uglavnom žmuri dok posledice ne narastu do visina na kojima je teško „popraviti ih.“
Štampa u Republici Srbiji je slobodna – da umukne kad god joj to bude rečeno.
