Share

Ne postoji nikakav online svet. To su samo ljudi koje smo oduvek tražili, ali nije postojao način da ih upoznamo.

Nikada nisam mislio da ću pisati blog. Veoma važne stvari u životu retko dolaze najavljene, uglavnom nalete na vas dok ulazite u prodavnicu po mineralnu vodu, pokušavate da ostavite utisak otvarajući vrata nepoznatoj dami ili kupujete sir na pijaci.

Dok sazrevate živeći, ne maštate da potanete bloger. Ako i čujete tu reč, to neće u vama proizvesti neki poseban osećaj. Mislim, koga je uopšte briga za nešto tako neodređeno i puno nagoveštaja dangube kao što je blogovanje.

Nikada nisam mislio da ću imati prijateljice i prijatelje na Tviteru. Pre svega, svi ti smešni redovi softvera koji pokreću nekakav hardver uopšte ne liče na udobno mesto za sedeljku. Prijatelji imaju lica, pokrete koji ste stotinama puta uočili tokom brojnih razgovora, imaju svoje živote na koje se uzaludno žale ili ih nepotrebno veličaju decenijama. Ili nemaju nikog, što je takođe opravdani razlog za ridanje na vašem mokrom ramenu. Fuck, zar mi je u svom tom haosu još bio potreban i neki izum čiju krajnju svrhu ne zna ni onaj ko ga je sklopio?

Continue reading