Priča o izumiranju stvarnosti
Basara je seo na jeftinu plastičnu stolicu, za još jeftinijim stolom u restoranu slabo osvetljene benzinske stanice. Konobarica je gledala televizijski program, reprizu emisije u kojoj je gostovao Svetislav Basara, književnik rođen 1953. godine u Bajinoj Bašti. Uzela je metalni okrugli kafanski poslužavnik i, još uvek gledajući u pravcu televizora, uputila se ka vidno umornom Basari.
– Volite ovakve emisije ili rado čitate Basaru? – upitao je Basara devojku.
Tek tad ga je bolje zagledala i zbunjeno upitala: To ste vi? Neverovatno! Rekli su da će gospodin Basara gostovati u emisiji….Vi ste njegov dvojnik? Brat blizanac? Bože, niko mi neće verovati kada budem pričala o ovome…
-Nećete se ljutiti ako vas najpre zamolim za bocu hladnog piva? – upitao je Basara glasom čoveka koji je govorio u televizijskoj emisiji.
– I glas im je isti, mrmljala je konobarica odlazeći ka staklenoj vitrini sa flaširanim pićima.
Spolja su dopirali zvuci vozila, uobičajeni noćni šumovi života na auto putu.
– Hvala, volim to sam da uradim, rekao je Svetislav Basara konobarici koja se spremala da mu sipa pivo u čašu.Zatim je otpio prvi gutljaj.
-Gospođice, da li vam je neki gost rekao da je prvi gutljaj hladnog piva u sparnoj noći jedan od najvećih božanskih darova?
– Ne…ne mogu da budem sigurna, ali mislim da nije….Drago mi je da vam prija.