Novinarska Patka

Blog Dragana Radovića

Mona Liza u Ferariju

Share

Kultura reklamiranja ili reklama kao umetničko delo?

Old fashion reklama i masovna umetnost odavno su se približili i uz sve češće sočne poljupce, sad već uveliko vode vanbračni život – Da li je naredna faza razvoja ovog odnosa potpuni “transfer” reklame u svet elitne umetnosti u kojem bi postala ravnopravna sa književnošću, teatrom, slikarstvom, muzikom…

Andy Warhol,  Marilyn for webPirs Brosnan se sprema da na skijama provoza jedan spust niz snežnu padinu, ali mobilni telefon upravo u tom času postaje važniji. Proizvođač Sony – Ericsson nije škrtario: najpoznatiji tajni agent na planeti, gospodin Bond, Džejms Bond, prislanja uz uvo tada revolucionarni model T-65, kaže i čuje šta je trebalo, dok se radnja filma Golden Eye za trenutak pretvara u izvanredno umetnutu reklamu za telefon.

Publika se ne buni i ne zviždi, jer 007 ima ekskluzivno pravo da bude drugačiji. Spoj reklame i tehnički perfektno urađenog filmskog serijala ovde je prirodna pojava, a ne izuzetak koji bode oči. Šta više, u polumraku bioskopa, dok gledamo akciju za akcijom, mi smo upravo ovaj trenutak i očekivali: reklama za mobilni telefon, tada u samom vrhu po inovacijama i kvalitetu, stigla je do nas znatno pre nego gospodin Bond, i to sve sa skijama.

U svom članku o brendiranom sadržaju Dragan Varagić ukazuje upravo na ovaj pravac razvoja advertajzinga. Link će vas odvesti do kompletnog članka i niza komentara, a za potrebe ovog teksta izdvajamo bitan deo:
“Ispostavilo se da je sveprisutna kriza “iskopala” upravo brendirani sadržaj kao spas za posustalo klasično oglašavanje. Sada se već pretpostavlja da brendirani sadržaji mogu biti budućnost kvalitetnog oglašavanja, na osnovu podataka o dupliranju ovog tipa advertajzinga u 2009. u odnosu na 2008. g. “

Klasična reklama se odavno smestila u okrilje svih ljudskih poslova. Znate li ijedan proizvod, zabavni ili umetnički događaj, koncert, izložbu, performans…koji ne prati “ono što pojednostavljeno zovemo reklama”? Ne, naravno, jer tako je već vekovima!

Šta više, reklame danas zauzimaju i “tuđu teritoriju” i, reklo bi se arogantno, bez filinga za novo vreme, upadaju u domove nepitanih konzumenata, kradući im vreme koje bi oni možda želeli da provedu na drugačiji način. “Blic” nam, pod naslovom “Reklame na TV traju koliko i sve kulturno-obrazovne emisije”, daje prilično jasan uvid u ovaj trend.

Spoj zabave, estrade, dakle “opuštajućeg” dela života, ali i ozbiljnih sadržaja poput informativnih tekstova, komentara ili ma čega što tražite, sa “infiltriranom” reklamnom porukom nije, dakle, ništa novo. Kao što nisu nove ni ankete među gledaocima/čitaocima čiji je krajnji rezime upravo rečenica: Nerviraju me reklame!

Ako se u proizvodnju tih “nervirajućih reklama”, što postaje privredna grana “per se”, ulaže ogroman kapital, a na kraju dobijete, kao šamar, ovu rečenicu pripadnika ciljne grupe kojoj ste se obratili, jasno je da negde grešite! Hm…a možda je jasno još nešto?

Ovu “reklamu”, ovaj sjajan spot, verovatno ste već videli, ali za ovaj članak on je skoro nasušna potreba. Spot koji gledamo snimljen je kvalitetnije od 90 posto čitavih celovečernjih filmova! Ove sekunde kao da napuštaju prostor “reklame” i zalaze u – sledi jeretička imenica – umetnost.

Golden EyeDodirnuvši vrhove svoje ljubavi sa svetom brendova, reklamne poruke u jednom času imaće pred sobom samo jedan izlaz: da i same postanu sadržaj koji se kupuje jer je umetnički vredan! Budu li prešle Rubikon i ušle u artistički zabran, izbiće prastari argument “dosade” iz ustiju svojih konzumenata.

Iz teksta “Umetnost i(ili) reklama” Biljane Ćinkul, objavljenom u decembru prošle godine u “Politici”, izdvajamo:
“Inače, postojeća relacija umetnost–advertajzing danas je već deo istorije moderne umetnosti, a linija ovih odnosa proteže se od markantnih primera Vorhola i drugih pop-artista, umetnika sa kraja 20. veka, da bi danas ovaj odnos umetnosti i reklame bio jedan od nezaobilaznih aspekata recentne vizuelne scene.”

Evo nas, čitaoče, pred vratima budućnosti koja već stanuje u sadašnjosti.
Da li je reklama napadno prekidanje gledanje omiljene tv emisije ili dugogodišnje maltretiranje gledalaca serijalom o Deda Mrazovima koji su opčinjeni jednom domaćom (odličnom) kafom?

Možda juče, možda danas, možda i sutra i prekosutra. Ali jednoga dana neće to biti.

Da li to ovaj članak poručuje da će vaša unuka u školi na pitanje “šta je reklama” odgovoriti sa: “Grana umetnosti?”
Da, upravo to.

20 Comments

  1. @NovinarskaPatka Ja ovo ne mogu da otvorim

  2. @Mahlat @mbajkusa @NovinarskaPatka Hvala za RT!

  3. @Mahlat Ne znam zašto, kod mene sve radi, a vidim da se skupilo dosta ljudi..Ima li još ko problema sa linkom http://blog.kovinekspres.rs/?p=1281

  4. cyberbosanka

    06/02/2010 at 12:50

    @NovinarskaPatka meni super radi, nema problema sa otvaranjem

  5. @cyberbosanka Hvala ti, verovatno nešto privremeno. Treba nekad malo duže čekati.

  6. @NovinarskaPatka Meni se normalno učitava isto

  7. eee….a ako niste umetnici a imate šta da kažete, ostaje vam content marketing 🙂 zaboravite na interruptive advertising, ne pali 🙂
    Ja jako volim dobru reklamu,. Npr. ovu – http://www.youtube.com/watch?v=BqAM2-7dvGI (obavezno pogledati, Harvey Keitel: Johnnie Walker)

  8. @Miss Cybernaut

    Odličan primer za tu moju malu tezu: za dve – tri godine imaćemo u svojim zbirkama diskova i snimke najboljih reklama! Poput ove sa Kajtelom (mislim da set ima više “epizoda”, ja znam bar još jednu i to su zaista umetnička dela. “Šetača” u boci, reklo bi se, uzgred reklamiraju, a i ne mora tako da se shvati.)
    Da, i malo iznenađenje: mišljenje da je “umetnost na kraju puta” dobrim delom sam učvrstio prateći predavanje Jelene Jovanović 🙂 koje je završila projekcijom crtanog filma! Pitao sam se zašto, dao odgovor u prikazu predavanja ( http://blog.kovinekspres.rs/?p=570 )…ali sve vreme sam mislio da treba ići dalje.
    Do mesta gde počinje umetnost.

  9. hej, hej, hold your horses! 🙂 sve se promenilo, SVE. Evo ja sam npr .odavno planirala da napišem KNJIGU. I toliko sam lenja bila da dok nije stigao zadatk iz centrale: “molim te napiši”, nisam imala ništa osim na tone dobrih naslova i podnaslova za neke ranije ideje (bez kostura). Jeste da je knjiga o marketingu (za sada je na engleskom, i u draftu, treba da se upakuje i puisti kao free eBook od Etargeta, baš kao što smo i prošle godine uradili sa 6 i po ključnih trendova – http://www.etarget.rs/etarget-predstavlja-nove-trendove.htm ) ali, šta hoću da kažem? Da moraš da imaš motiv – planeta ne očekuje od tebe da pišeš. Ne očekuje ništa. Ponajmanje očekuje da budeš umetnik, Na sreću, ne moraš da budeš umetnik da bi voleo umetnost.
    Odavno imam svoje omiljene reklame, predavanja i prezentacije u svojoj e-biblioteci,. Napisati knjigu danas je tek malo teže nego odvesti nekoga u krevet (za one koje to ne mrzi, mislim).
    Umetnost je postala banalna a običan život se izdigao do umetnosti – danas nekoliko puita dnevno obavljamo ili možemo da čujemo tarantinovske dijaloge. Dnevnici su kao top lista nadrealista. A pesnika i umetnika ima toliko da ono Kafikino “umetnik u gladovanju” uopšte više nije distopija, već realnost,. Slično kao sa velikim bratom.
    Jedino gde umetnost još nešto vredi je tamo gde ima aplikativna svojstva – u advertajzingu. Poneke slike (npr, Jelene Jelače) takođe ostavljaju odličan utisak (naročito kad prepoznaješ ljude na njima, a slike postavljene na facebook i svi tagovani). Ne kažem da svako može da bude umetnik, ali setite se koliko ljudi znate koji pišu ili su pisali recimo poeziju? Pa to je tako daleko otišlo da spamuju na facebooku svojim rodoljubivim i inim pesmama, direktno preko naloga sa neke antiratne grupe. Hoće i da se konektuju i da šalju to đubre, takođe ne kao permission-based (pitaj me dođavola da lki volim poeziju i da li hoću da mi šalješ). Videla sam čak i butike koji prodaju Partizan opremu (sa amblemom) čiji je naziv napisan tzv., “obraz fontom”. Ma mislim… bolivud all day along 😀

    I believe in advertising.
    Evo šta je za mene danas ultimativni hit (umetnost) – oglasi na zgradama http://www.oddee.com/item_96929.aspx

  10. @Miss Cybernaut

    Hm, da sam nekim slučajem bio u prilici da te pitam imaš li možda neku zgodnu ilustraciju za ovaj moj članak i da si mi dala ovaj link, priča bi bila vauuu kompletnija i bolje ilustrovana! Te slike govore ovo što sam napisao.
    Forma je ionako prolazna i menja se kao čarape.
    Knjiga? Imam dve započete, dve tuđe koje bi trebalo da izdam i jedno obećanje da ću napisati nečiju biografiju..I znam da ću to početi da radim kad budem “priteran uza zid”. Kad više ne bude izlaza! 🙂
    Banalna umetnost? E, to je onda grand parada, nije umetnost. A život je uvek bolje stajao na rang listi. Srećom! :))
    Odlično što će ovaj komentar ostati na mom blogu sve dok je Interneta (ili Mr. Googla, vrag će znati) !!:)

  11. JackBurtonJr

    07/02/2010 at 10:39

    @NovinarskaPatka kad smo vec kod reklame, vidi ovo 😉
    http://www.garagetv.be/video-galerij/buz

  12. ne postoji dobro vreme za prekidanje filmova reklamama. ali…

    slažem se da će reklame biti priznate kao neka forma umetnosti samo je potrebno da prođe dovoljno vremena (ne znam sta je dovoljno – možda kad se advertajzing očisti od podgrevanja društvenih stereotipa i predrasuda :-). isto je bilo i sa stripom. mislim da ce pobedu odneti društveno odgovorne reklame (kao što je ova za vezivanje pojasa), jer zapravo “prodaju” pažnju, podršku, nešto što može biti životno važno za svakoga od nas – ne podstiču konzumerizam i egocentričnost i, čak i kad su jeftine, ne prodaju banalnost i potpunu laž (kao što je slučaj sa hemijskim proizvodima, mašinama, hranom…). ali, u svakoj grani umetnosti postoji “dobra” i “loša” umetnost, pa tako je i sa advertajzingom.

    interesantna tema!

  13. @Yuffie Leo
    Nikad nije dobro prekinuti film zbog reklame.
    I nikad nije dobro oduzimati i najmanju pažnju nekome zbog ma čega što je reklama. Na tom tragu sam, prateći i “bočne puteve”, nabasao na ideju da ne treba reklamu koristiti tako da se izdvaja iz okruženja i prosto viče “Halo, ljudi, ja sam reklama, pogledajte me” 🙂
    Ako je umetnost po sebi, onda ima pravo da nam skrene pažnju i traži da joj posvetimo vreme.
    Tada će nam lakše ući u kuću i u svest.
    Ima tu još mnogo “potpitanja”, ali od nečeg se mora početi.
    Mislim da je onda najbolje da to bude izrazito radikalan stav – reklama=umetnost.
    Ionako se ona sama šunja u tom pravcu. :))

  14. Čim sam pročitao prvu karticu posta, primijetio sam ironiju koja se, hoćeš-nećeš, dogodila na ovoj stranici. U desnom stupcu je tekst “Akcija prikupljanja 100.000 EUR, neophodnih za transplantaciju srca Vanje Pilipović” i slika nesretne djevojke. Lijevo su slike Warholove Marylinke.
    Desno – sadržaj koji vapi za pomoći, lijevo – sadržaj koji govori o propagandi, sredstvu za enormno zgrtanje para.

    Link za donacije sam proslijedio dalje, a molim vas da i vi to učinite, jer ako tih pet klikova mišem donese i pola eura, nešto ste napravili.

    Na trenutak se zapitamo kako je moguće da u 21. stoljeću raste trend javne prošnje za novce da bi netko preživio (skupljanje donacija je samo ljepši izraz za prošnju). Život ove djevojke, a nažalost svakim tjednom ovakvih primjera je sve više, doslovno ovisi o svoti koja inače nije dovoljna ni za sekundu propagandnog spota u najboljem svjetskom terminu. Neka netko vještiji izračuna koliko života bi bilo spašeno sa samo 0,001% od godišnje mase novca koji u svijetu odlazi na propagandu. Da mogu, uveo bih takav porez na budale. Dao bih mu baš to ime.

    Gore spomenuta riječ ironija ima i konkretnu poveznicu sa lokalnim prilikama. U Zagrebu se dijele nekakve besplatne novinice čiji je osnovni smisao da žive od oglašivača (besplatne doduše pod navodnicima, jer svake godine ipak dobiju dotaciju od grada). Ove novinice imaju određen broj stranica posvećen isključivo skupljanju donacija za najugroženije ljude i obitelji. Odaziv građana je pristojan i četo se pojedine akcije ostvare po planu. Odaziv poduzeća je također pristojan, ima nekoliko redovnih imena, prilično dobrostojećih. Spominjanje njihovih djelatnosti i dobročinstava ne naplaćuje se. Njima darovan novac ide u odbitak poreza. Plus dobiju moralne bodove, plus dobiju političke bodove. Plus svega toga na račun, sklope se nekakvi dealovi pa se i privatno obrne koja para. Povrh svega, ove akcije direktno podižu čitanost spomenutoj novinici.

    Cinik bi rekao – evo, komercijalizirali su i prostitucionalizirali i milodare. Zarađuju na tuđoj nesreći. Dobronamjernik bi rekao – nisu te novce potrošili na jahte i bankete, ipak su spasili neke živote. Ironija je u tome što su oba u pravu.

  15. @SoraZG

    Mislim da je ta ironija (mada bih ja to pre nazvao paradoksom) nije svojstvena samo jednom slučaju: naći ćeš je svuda, baš kao i u tom listu (kakvih ima svuda).

    Za mene je to problem naglog narastanja socijalnih razlika. I postoji tu nešto što se ne vidi na prvi pogled: ukoliko ne bi bilo propagande, bilo bi manje radnih mesta, poslova, rada, a samim tim više onih koji traže druge načine da prežive ili se nađu u situaciji da ne mogu platiti enormno skupe usluge od kojih im bukvalno zavisi život.

    “Porez na budale” se, ako to hoćeš tako da shvatiš, plaća – od sume koja ide mediju za reklamu država uzme svojih 18 posto (ili već koliko).

    Ovo je, na žalost, slika savremenog sveta u kojem se sva finansijska i druga moć koncentriše na jednu stranu – koliko se sećam neke analize kažu da oko 400 porodica ima 90 posto svetskog bogatstva. Onih 10 posto je ostalo za sve nas.
    Dok je tog neverovatnog i nehumanog raskoraka biće i ironije o kojoj govoriš.
    Bojim se da ne vidim kad i kako će se to promeniti.

    Hvala ti što si se javio i dao jedno viđenje koje zadire u samu suštinu stvari.

  16. Ja sam optimist. Prije samo nekoliko godina komunikacija globalnom mrežom nije bila ovako razvijena. Iako je internet postojao davno prije Facebooka i Twittera, nikada kao danas komuniciranje nije bilo ovako lako. Stvara se navika u dnevnom i kulturnom ritmu života. Broj sudionika u komunikaciji raste sve bržom progresijom, a sve manje “autoriteta” se sprda sa snagom koja nastaje u društvenim mrežama. Pojedinačno nemamo velikog utjecaja, ali sve više umreženih/udruženih pojedinaca i grupa stvara moć. Ako svaki od nas u svojoj sredini daje mali poticaj ljudima koji ga okružuju, stvari će se početi mijenjati. Polako ali sigurno. Misao prijateljice s Twittera glasi otprilike “političari bi se trebali ugledati na nas Twitteraše, nama na području exYu uspijeva ono što njima nije uspjelo”, misleći pri tome na komunikaciju a potom i na suradnju. Ako se svijest može mijenjati u ovom području, može i u drugima. Sitnim ali upornim koracima. Nekoliko stotina obitelji vlada svijetom jer su dobro organizirani (tko ima volje za proučavanje može početi sa Zeitgest serijom filmova). Razvoj interneta i sustava pomaže njima, ali isto tako pomaže i onima koje ugnjetavaju. U SAD danas tvrtke strepe pred snagom pojedinaca okupljenih u društvenim mrežama, a sutra će vlade i vladari.

    Onaj porez na budale, znam da već postoji, kod nas je trenutno 23 posto, ali te pare idu tko zna kuda; mislio sam na uvođenje mnogo direktnijeg poreza, za slučajeve kada su životi u pitanju.
    Možda poneki političar, policajac, tajkun ili direktor pročita naše tweetove i blogove pa mu se nešto preokrene u glavi. Možda, ali bolje nego nikada.

  17. @SoraZG

    “Stvara se navika u dnevnom i kulturnom ritmu života. Broj sudionika u komunikaciji raste sve bržom progresijom, a sve manje “autoriteta” se sprda sa snagom koja nastaje u društvenim mrežama. Pojedinačno nemamo velikog utjecaja, ali sve više umreženih/udruženih pojedinaca i grupa stvara moć.”

    Ovaj komentar si tako nadahnuto i uverljivo napisao i hvala ti na tome. Izdvojio sam deo koji je važan, a nekako sam, ne znam zašto, sklon da ga previdim kad mislim o dolazećim, pa i sadašnjim, vremenima. Možda zato što sam tek 6 – 7 meseci istinski deo zajednice koja se brzo širi i koja postaje vanredno socijalno odgovorna i sposobna da izgura mnoge stvari. Suviše dugo sam živeo u svetu jednosmernih priča kojima si, doduše, mogao protivurečiti, ali se niko ne bi nešto posebno uzrujao zbog toga.
    Zato, mislim, da je tvoj ugao gledanja daleko realniji nego što ga imam ja. Moje dugo iskustvo u drugačijem svetu zapravo je u sadašnjosti običan nepotreban balast.

  18. Možda nije baš “u liniji” ali bih da vas podsetim na jednog umetnika i jednu njegovu izjavu: ” Umetnost – to je kad moja majka ispegla košulju.” Mika Antić je premostio neka stara i neka čudna (buduća) vremena… Umetnost će pre biti lični osećaj i mera stvari, nego neka kruta definicija.

  19. @Miodrag Ristić

    “Lični osećaj i mera stvari”. Da, to je najbliže definiciji umetnosti koju bih ja prihvatio.
    Ipak, verujem, složićeš se da simpatične opaske, kao što je ta Mikina, nisu isto što i njegova poezija.
    Poezija stvara lični osećaj, autentično viđenje sveta. Ne znam da li peglanje košulje nosi sobom tako veliki sadržaj… 🙂
    Ja zaista mislim na umetnost u značenju koje ta reč ima vekovima.
    Pri čemu je jasno da je i sama umetnost prolazila kroz različite mene i periode koji su često bili “u zavadi”.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

*