Ako odlučite da potpuno promenite svoj život, budite spremni na susret sa senima svog sazrevanja koje su stvorile vaš identitet podjednako koliko i vi
Dvadeset godina kasnije, jednog vlažnog letnjeg jutra, dok smo ispijali čaj na tremu kuće za odmor, prvi put sam se usudio da Irini postavim to pitanje. Mučilo me je svih ovih godina – ne neprestano, nisam baš toliko bio obuzet strahovanjem da bi njene reči mogle biti sasvim drugačije od onih koje želim da čujem, ali opet dovoljno često da moja bojazan od nesavršenosti naše veze unese katkad mrvice sumnjičavosti i zagađuje spontanost našeg života.
Spustila je šoljicu na tacnu, mirno, istim pokretima kao i tolikih godina koje smo proveli zajedno, potom načinila loptu od svoje dve spojene šake, onako kako to samo žene znaju da učine pritiskajući pritom svoje butine, pogledala me – mislim da se ne varam – pogledom sasvim nalik onom kojim je te večeri u holu Šerementjeva tražila od mene znak da sam vredan odluke koju će nešto kasnije doneti.
I kao da to nije važno, kao da nikada i nije bilo važno, kao da to ništa neće izmeniti u našoj vezi, mirno odgovorila:
Continue reading
Basara je seo na jeftinu plastičnu stolicu, za još jeftinijim stolom u restoranu slabo osvetljene benzinske stanice. Konobarica je gledala televizijski program, reprizu emisije u kojoj je gostovao Svetislav Basara, književnik rođen 1953. godine u Bajinoj Bašti. Uzela je metalni okrugli kafanski poslužavnik i, još uvek gledajući u pravcu televizora, uputila se ka vidno umornom Basari.
