Kad ti već nisam poslao čestitku…
„Da, bez brige, zar stvarno mislite da ću zaboraviti da kupim jelku? Ma ‘ajde, Nova godina bez jelke to je kao svemir bez Ajnštajna, ne znaš ni gde počinje ni gde se završava ni koliko traje.
Da, da, dobro, pričam bez veze, a vreme leti..A šta vreme uopšte i zna da radi nego da prolazi? To mu je u opisu radnih zadataka, a mislim da se prolaženjem bavi i iz hobija.“
Pričam ja tako njima dok doručkuju, dok hrane svoje ogladnele organizme moji potomci i moja žena, to trojno veće koje je jednoglasno odlučilo da baš ja idem po jelku, na tržnicu koja je krcata ljudima, prodavcima, kupcima, hranom, plastičnom robom…
Dvadeset godina kasnije, jednog vlažnog letnjeg jutra, dok smo ispijali čaj na tremu kuće za odmor, prvi put sam se usudio da Irini postavim to pitanje. Mučilo me je svih ovih godina – ne neprestano, nisam baš toliko bio obuzet strahovanjem da bi njene reči mogle biti sasvim drugačije od onih koje želim da čujem, ali opet dovoljno često da moja bojazan od nesavršenosti naše veze unese katkad mrvice sumnjičavosti i zagađuje spontanost našeg života.
Basara je seo na jeftinu plastičnu stolicu, za još jeftinijim stolom u restoranu slabo osvetljene benzinske stanice. Konobarica je gledala televizijski program, reprizu emisije u kojoj je gostovao Svetislav Basara, književnik rođen 1953. godine u Bajinoj Bašti. Uzela je metalni okrugli kafanski poslužavnik i, još uvek gledajući u pravcu televizora, uputila se ka vidno umornom Basari.
