Ne postoji nikakav online svet. To su samo ljudi koje smo oduvek tražili, ali nije postojao način da ih upoznamo.
Nikada nisam mislio da ću pisati blog. Veoma važne stvari u životu retko dolaze najavljene, uglavnom nalete na vas dok ulazite u prodavnicu po mineralnu vodu, pokušavate da ostavite utisak otvarajući vrata nepoznatoj dami ili kupujete sir na pijaci.
Dok sazrevate živeći, ne maštate da potanete bloger. Ako i čujete tu reč, to neće u vama proizvesti neki poseban osećaj. Mislim, koga je uopšte briga za nešto tako neodređeno i puno nagoveštaja dangube kao što je blogovanje.
Nikada nisam mislio da ću imati prijateljice i prijatelje na Tviteru. Pre svega, svi ti smešni redovi softvera koji pokreću nekakav hardver uopšte ne liče na udobno mesto za sedeljku. Prijatelji imaju lica, pokrete koji ste stotinama puta uočili tokom brojnih razgovora, imaju svoje živote na koje se uzaludno žale ili ih nepotrebno veličaju decenijama. Ili nemaju nikog, što je takođe opravdani razlog za ridanje na vašem mokrom ramenu. Fuck, zar mi je u svom tom haosu još bio potreban i neki izum čiju krajnju svrhu ne zna ni onaj ko ga je sklopio?
Političke stranke u Srbiji pomalo zbunjeno posmatraju ovaj “Internet talas” koji lagano natapa i žestoko menja sve pore života, uredno koriste mejlove za komunikaciju sa svojim mesnim odborima, čule su za društvene mreže i znaju da one ne služe samo za linkovanje muzike, uredno su platile izradu sajtova – ali nikako da sve te naizgled nepovezane pojave i poslove materijalizuju kroz jasno definisane “organe” i zaduženja unutar sebe samih, dakle kroz organizovanje svojih članova i pristalica koji bi se bavili upravo online procesima i to počev od – juče, jer danas je već kasno.
