Blog Dragana Radovića

Oznaka: Internet (Page 1 of 2)

Blogomanija 2013 – nema bloga bez lopate!

Share

Ako je prva #Blogomanija na Staroj planini pokazala da su blogovi i događaji povodom njih dovoljno atraktivni za izveštavanje u profesionalnim medijima, drugo blogersko okupljanje na Kopaoniku konačno je “podvuklo crtu” između neobaveznog “dnevničkog” blogovanja i profesionalnog kreiranja ovog “internet žanra” i sadržaja na Internetu uopšte

blogomanijaDa li idete na planinu da biste uživali u čarima zime ili da biste trenirali spust za narednu takmičarsku sezonu? Jeste li u skijaškim centrima gost ili profesionalac na pripremama? Legitimno je, naravno, i jedno i drugo.

I baš kao što će neko odabrati da se niz snežne bregove spusti iz sasvim amaterskih reakreativnih razloga, tako ima i onih koji to radi profesionalno, “u vidu zanimanja.”

Ta razlika između “rekreativnog” i “profesionalnog”, na kojoj počivaju bar dve industrije, posle “Blogomanije” na Kopaoniku  ima prilike da se svrsta među bitne prekretnice domaćeg i regionalnog blogovanja.

Ako se vođenje bloga (pre)dugo smatralo uglavnom javnim objavljivanjem svojih razmišljanja o “čudnom svetu oko nas”, što samo po sebi svakako nije ništa loše, posle blogofestivala na Zlatnoj planini blogovanje je dobilo ogromnu šansu da se uvrsti u red vrlo bitnih i isplativih poslova. Tačnije, ono to za nekog već jeste.

Utisci posmatrača “sa strane”

Ne donosim vam “vesti iz prve ruke” niti mi je namera da ovde pišem o predavanjima koja su (preko video strima) ostavila na mene najveći utisak, novim licima koja sam upoznao (jer nisam), “umrežavanju” koje nam svima kreira život, spa opuštanju i drugim čarolijama.

Kao neko ko je, sticajem loše karme, nevoljno izostao sa Blogomanije, koristim tu okolnost da ukratko sažmem “odjeke sa planine” u blog post. Pišem iz ugla potrošača informacija koje su, uglavnom onlajn, stizale do mene kad bih našao vremena da ih pratim.

Internet – mesto za stanovanje, rad i zaradu

Obrni – okreni, prilično zanimljiv niz predavača saopštavao je svoja iskustva i viđenja načina na koji se na Internetu može “stanovati, raditi i zarađivati.” Prevedeno na svet blogova, pričalo se ponajviše o njihovoj poslovnoj strani.

Nije bilo previše “suve teorije” i i poruka tipa “blog može ovo, a može i ono.” Svakako da uvek ima nove “publike” koja mora da prevali prve korake u blogovanju i takve informacije nikad nisu višak. No, mislim da me ne vara utisak da se poslednjih meseci pojavila i već etablirala jedna fina skupina šarmantnih, vizualno modernih, a sadržajno vrlo pitkih blogova. I korisnih na različite načine. A tu smesu lepog, pametnog i svima pristupačnog najteže je “umutiti.”

Čitavu Blogolandiju, neveliku i, ‘ajde da se složim, većim delom dosadnu, ipak sad vuku napred i modernizuju je upravo blogovi koji su sposobni da budu “privreda.”

Ne guram ih u prvi plan da bih obesmislio one druge. Ne, blog je tu i da ne bismo ostali bez “glasa javnosti” koji će, kako sada stvari stoje, biti sve značajniji. No, otom – potom.

Dok završavam ovaj tekst, sa Tvitera stiži odjeci “blogerskog rastanka.” (“Učesnike uklanjali grtalicom” javlja Viktor Marković!)

Dokaz više da nema bloga bez lopate!

 

Kako Fejsbuk čuva prijateljstva i – duhovitost

Share

O razredu koji je “maturirao na Fejsbuku” i nastavio da postoji i sazreva zahvaljujući kontaktima na najvećoj društvenoj mreži

25 gimnazijalaca iz Kovina osnovalo je 2008. godine zatvorenu grupu na Fejsbuku. Većina je pohađala jedan  razred, ali pridružili su im se i drugi prijatelji.

Danas su već uveliko odrasli ljudi. Skoro svi su i “akademski građani”, poneko je završio studije, drugi su, opet, blizu apsolventskog statusa, “mastera” i ostalih naziva koji prate univerzitetsko obrazovanje.

Deo njih se zaposlio, poneko radi uz studije i izdržava sam sebe ili pridodaje tako roditeljskom “investiranju” u budućnost.

Nisu “uniformisani”, nisu svi na jednom fakultetu ili univerzitetu, nisu odavno više čak ni u jednom gradu. Većina studira i najveći deo godine provodi u glavnom gradu, a poneko se odselio iz Srbije i živi u inostranstvu.

U grupi su budući (ili sadašnji) nutricionisti, pravnici, filolozi, profesori, lekari, fizioterapeuti, ekolozi, ekonomisti, grafički dizajneri, sportski treneri, mašinci, inženjeri zaštite na radu, bezbednjaci…

Continue reading

Malo blogera ili malo blogova?

Share

Paradoksalno, iako imamo sasvim pristojnu kvotu blogera, imamo i nepristojno malo dobrih blogova

Pre nekoliko meseci sam skoro sasvim prestao da pratim blogove. Namerno kažem „pratim“ jer se na prste jedne ruke mogu nabrojati „lične virtuelne kolumne“ koje sam uspevao da pročitam od prve do poslednje rečenice.

Dobro, znamo da je na mreži i inače malo teže čitati bilo šta, još teže potpuno pročitati poduži tekst koji publici nudi nečije viđenje kakvog događaja (znate ono: nešto se dogodi, pa hajde sad na desetak mesta da „konzumiramo“ različita, mada uglavnom ista i dosadna, intelektualna razvlačenja testa za lošu pitu.) Ne mogu to, nemam strpljenja, a još manje volje da pratim više od 5 – 6 blogova te vrste, pa i njih tek kad me zaintrigira naslov ili tema.

Razloga ima mnogo, ali ovako na prvu loptu mislim da je najvažniji – dosada. Blogolandija je, verujem, postala (ili ostala?) dosadnija od raja. Fina klima, mnogo tapšanja po ramenu, predvidljivi obroci, ista plej lista, nešto malo loše serviranog rajskog voća… Uglavnom, ne znam baš tačno zašto je tako, ali taj koktel nije u skladu sa mojim anahronim analognim bićem.

Continue reading

Postoji li Internet bez klasičnih medija?

Share

I kad bi Bog lično tvitnuo vest da će sutra da oduva Zemlju, to ne bi bilo značajno dok informacija ne stigne do nekog klasičnog medija. Bar ne ovde i bar ne još uvek.

Kažu da je jedina stvar gora od poraza to što ga morate pravdati i objašnjavati. Uz nešto malo mašte ova rečenica je veoma primenljiva na trenutni odnos online zajednice, ma šta to značilo, prema klasičnim medijima. Naime, svako malo na mreži se pojavljuju članci, beleške, tvitovi, statusi i ostali kaktusi u kojima se, skoro po rutinskoj navici, puštaju bocke na račun tih „pokojnika koji odbijaju da legnu u sanduk.“

To samo po sebi nije loše, naprotiv. Kad se čitava jedna ljudska delatnost, posebno novinarstvo na kojem počivaju mnoge društvene vrednosti, hrabri da obuče novo tehnološko odelo neophodno za preživljavanje u ovom promenjenom svetu, to sigurno zaslužuje aplauze.

Na žalost, uz zalivanje virtuelnog cveća po Fejsbuku, držanje lekcije štampi pre svega, najomiljenija je igra u virtuelnom prostoru.

Continue reading

Kratka istorija mog interneta

Share

Ne postoji nikakav online svet. To su samo ljudi koje smo oduvek tražili, ali nije postojao način da ih upoznamo.

Nikada nisam mislio da ću pisati blog. Veoma važne stvari u životu retko dolaze najavljene, uglavnom nalete na vas dok ulazite u prodavnicu po mineralnu vodu, pokušavate da ostavite utisak otvarajući vrata nepoznatoj dami ili kupujete sir na pijaci.

Dok sazrevate živeći, ne maštate da potanete bloger. Ako i čujete tu reč, to neće u vama proizvesti neki poseban osećaj. Mislim, koga je uopšte briga za nešto tako neodređeno i puno nagoveštaja dangube kao što je blogovanje.

Nikada nisam mislio da ću imati prijateljice i prijatelje na Tviteru. Pre svega, svi ti smešni redovi softvera koji pokreću nekakav hardver uopšte ne liče na udobno mesto za sedeljku. Prijatelji imaju lica, pokrete koji ste stotinama puta uočili tokom brojnih razgovora, imaju svoje živote na koje se uzaludno žale ili ih nepotrebno veličaju decenijama. Ili nemaju nikog, što je takođe opravdani razlog za ridanje na vašem mokrom ramenu. Fuck, zar mi je u svom tom haosu još bio potreban i neki izum čiju krajnju svrhu ne zna ni onaj ko ga je sklopio?

Continue reading

Na Internetu jeftinije i efektnije

Share

Sa Vlastimirom Čobrdom, countri managerom Etargeta o kontekstualnom oglašavanju na Internetu

Vlastimir-CobrdaReklamiranje na Internetu, koje je koliko juče za mnoge bila “tamo neka daleka stvar”, ubrzano postaje deo srpske web svakodnevice. Kovin Ekspres,  u kontaktu sa svojim oglašivačima, sve češće čuje da ih reklama na Internetu više interesuje nego pojavljivanje u štampanom izdanju.

Redakcija lista i sajta zato je i odlučila da serijom tekstova pokuša da prikaže sve mogućnosti koje Internet, kao medij koji “usisava” sve ostale, nudi svima koji su zainteresovani za reklamiranje.

Počećemo intervjuom koji je za naš blog  i list dao gospodin Vlastimir Čobrda, countri manager za Srbiju Etargeta, multinacionalne kompanije koja oglašivačima nudi takozvano kontekstualno oglašavanje na Internetu. O čemu je, zapravo, reč, saznaćete iz razgovora koji je pred vama.

Reklamiranje na Internetu je itekako moguće u malim sredinama jer reklama dopire do svih online korisnika. Pošto kovinska opština sa 40.000 stanovnika spada u male, za mnoge je kontekstualna reklama još uvek nepoznanica, odnosno kada se kaže “reklama na internetu” ljudi pomisle samo “šarena slika na sajtu” – baner. Zamolio bih vas da, za početak, ukratko pojasnimo čitaocima Kovin Ekspresa kako se, zapravo, sve može reklamirati na Internetu?

Vlastimir Čobrda: Za početak ne bih se složio da je kovinska opština nepoznanica pošto ja lično često svraćam u jednu vinariju ali joj ne bih spominjao ime da ne bih reklamirao istu, siguran sam da će vasi čitaoci znati o kome se radi… 🙂 Kao što ste i sami napomenuli, baneri su samo jedna vrsta reklame na internetu, ali za mnoga mala i srednja preduzeća čak i baneri su samo “misaona imenica”. Drugim rečima ne može mnogo firmi sebi da priušti reklamiranje putem banera na najposećenijim sajtovima u Srbiji.

Postoji i drugi vid reklamiranja a to je kontekstualno oglašavanje i to je upravo ono čime se kompanija Etarget bavi. Kontekstualni oglasi su kratki tekstualni linkovi koje obično smestimo na pozicijama ispod teksta i izmedju komentara. Siguran sam da su mnogi vaši čitaoci primetili Etarget oglase pošto u Srbiji trenutno sarađujemo sa preko 300 najposecenijih sajtova. Ako svakoga jutra čitaju vesti online na Press, Blic, B92 ili bilo gde, lako će uočiti Etarget oglase.

Continue reading

Ne bacajte pare na čitulje za štampu!

Share

U eri komunikacija najveći problem u odnosima između štampe i Interneta je – manjak komunikacije

“Što duže živim, sve mi je jasnije da ono što je bilo dobro za naše roditelje, nije više dobro za nas.

Džordž Bernard Šou

Klasična štampa koja je, je li, u krizi i traži oslonce na sve strane, prirodnog saveznika trebalo bi da ima i ima u Internetu, čak više nego u drugim klasičnim “trodimenzionalnim medijima”. Ovo je osnovna teza koju nameravam da zagovaram u članku koju ste počeli da čitate. Kažem vam to prijateljski – ako mislite da je autorov stav besmislica ne želim da vam oduzimam vreme jer ima toliko zanimljivijih stvari od čitanja bloga Dragana Radovića.

Od svih medija najviše udaraca u pleksus od svog nastanka pa do danas, preživela je štampa. Ako ne računamo dobošare, konjanike i ostale poni-eksprese, informacije su sve do pojave radija šetale svetom u štampanom ruhu. Čak isključivo tako. Mislim, ogovaranja i slično ne računamo!

Odavno smo apsolvirali tezu da je pojava prvog elektronskog medija, uprkos apokaliptičnih predviđanja, prošla potpuno neosetno iz ugla poslovanja novinskih kuća. Šta više, pokazalo se da su novine i radio idealan par za informativno-zabavni tango.

Dobro, pretpostavljate da sad sledi nekoliko reči o televiziji. “Mali ekran vašeg TV prijemnika” nije takođe ni mrvicu naudio tiražima novina, naprotiv. Nakon što se početkom šezdesetih godina u Jugoslaviji pojavila redovna televizijska „ponuda“, iz rotacije su počele da izlaze veoma tiražni magazini koji su poslovali u neoverenoj simbiotskoj vezi sa TV kućama.

“TV magazin”, “Radio TV revija”, “Arena”, pa svi ti silni nedeljni dodaci dnevnim novinama sa televizijskim programima, sve je to omogućavalo solidan procvat novinarstva u celini. Veseli trougao štampe, radija i televizije savršeno je fercerao i donosio priličnu dobit svojim stvaraocima. “Politika” je decenijama bila najjača novinska kuća na balkanu, “Vjesnik” je odlično poslovao, Radio Beograd se čuo u celoj Evropi na srednjim radijskim talasima (samo je Radio Tirana imala jači predajnik!), tadašnja Jugoslovenska radio televizija, zapravo koordinaciono telo republičkih elektronskih medija, imala je jedno vreme više programa nego Italija, a sa emitovanjem programa u boji počela je pre mnogih zemalja kojima danas gledamo u leđa.

Pojava svakog novog medija značila je, iz pozicije novinarstva, samo delimičnu međumedijsku preraspodelu novinarskih žanrova i novi “priliv” novinara. Uz njih su zlatno doba beležile i prateće profesije: snimatelj, tonac, montažer, spiker, lektor… Mediji su bili ozbiljna industrija, stvarali su ozbiljnu zaradu (čine to i sad) i ozbiljan ugled svojim tvorcima (ovo drugo, na žalost, znatno manje).

Štampa je u tom „preferansu“ odlično prolazila iz više razloga, ali navešću samo jedan – srž novinarstva i komandnu palicu nad medijskim prostorom svuda drži upravo ta, od mnogih prežaljena- štampa. Pogledajte bilo koji novinski tekst u online izdanju – proistekao je u zanatskom smislu iz štampe koja je, upravo zbog toga što je medijsko prvorođenče, morala i umela da utire put svim i danas važećim profesionalnim uzusima.

Hm..nadam se da ne očekujete da sad izgovorim epohalnu besmislicu tipa “a onda je došao Internet”. Ja to svakako neću reći, ali jedan od ne malih problema u medijskoj ispraznoj buci stvorili su upravo bajagi znalci koji su tu glupost lansirali kao zapečaćenu istinu. Ovde, naime, dolazimo na teren neverovatnog nedostatka razumevanja i komunikacije između ključnih aktera novog medijskog četvorougla.

Era komunikacije, o kojoj bruje i Internet i štampa, a i druga dva klasična medija, dovela je do paradoksalne situacije da komunikacije nema, ili je bar nije bilo, najviše između ova dva medija!

Podsmeh i ignorisanje

Štampa je svoj odnos prema Internetu započela blagim podsmehom ili ignorisanjem (baš kao i mnogi koji su se smejali “zaluđenicima” iz Silicijumske doline), dok su ljudi koji Internet smatraju buldožerom koji će pregaziti stari svet naprosto vrlo bahato odbacivali sve što su smatrali “reliktima prošlosti”. Načitali smo se tekstova na temu “šta bi sad štampa trebalo da radi” napisanih u fajlovima ljudi koji sva znanja o štampi i klasičnim medijima uopšte dobijaju posredno, iz druge ruke. Još tačnije, od onih koji kukaju na Internet ne videći upravo u njemu šansu za novu renesansu informisanja u celini.

Idealna situacija u kojoj niko nikog ne shvata i svako svakom deli lekcije.

Hajde za trenutak da ostavimo ovu priču i pogledamo šta ljudi koji od medija, ma koje vrste, žive. Tanjug juče javlja, a ja citiram vest sa sajta www.emg.rs, pod naslovom “Ringier i Springer u Srbiji će jačati Internet-medije”, da je “Direktorka svih izdanja kompanije Ringier u Srbiji Jelena Drakulić-Petrović izjavlia, povodom najave o spajanju s nemačkim Axel Springerom, da će nova kompanija zadržati poslovanje u oblasti pisanih medija, a razvoj usmeriti na Internet-medije, koji su u početnom stadijumu razvoja u Srbiji.”

Hm, dakle ljudi od biznis prakse još ne dižu ruke od štampe!? Nema tu, zapravo, ničeg čudnog – “Štampani mediji su ti koji usmeravaju kompletnu medijsku sferu.”, kako kaže  Mihailo Đorić u svom radu “Komunikacija i novi mediji”.

Upravo stanje u kojem se nalazi štampa vrlo precizno pokazuje položaj medijske sfere uopšte, čak i kad tiraži padaju, a novinari odlaze u bolje plaćene poslove. I kao u začaranom krugu, kvalitet pisane reči treba da opstane na sve slabijom snazi onih koji su u znatnom procentu ostali u presu samo zato što nešto isplativije i ne mogu da pronađu.

Društveni značaj printa nije samo u plasiranju informacija. Šta više, novine su bitku za brzo izveštavanje izgubile još kad se pojavio radio, ali su se zato uspešno prestrojile u medij koji komentariše, plasira osvrte, reportaže, kolumne, analize… Internet ne ugrožava novine, a ponajmanje brzinom – štampa je medij koji je odavno pravi puž među „kolegama“.

No, u tekstu i fotografiji je srž novinarstva, a da li će sa papira neki od novinskih “proizvoda” sleteti na monitor, što je već uveliko praksa, sasvim je drugorazredno pitanje. Ili nije, ako znamo da su logopedi sve potrebnija profesija, jer u eri komuniukacije ponajmanje se komunicira u porodicama gde glavnu reč vode televizori što mališanima ne omogućava da razviju govorni aparat , da deca ne mogu da nauče da pišu rukom jer nisu razvila potreban mišićni sklop već su im prsti prilagođeni tastaturi…

U vrtlogu smo previranja digitalnih i analognih proizvoda, ideja, stilova života, društvenih vrednosti, gotovo svega… Ali, u medijima nestaju samo pojavni oblici, ne i suština. Nestaju tonci, spikeri, lektora nema odavno – medijska industrija primorana je da se ponaša kao i svaka druga privredna grana. Međusobni odnos različitih medija dodatno komplikuje probleme, ali njih bi bilo i bez tog “internetskog čuda.” Štampa plaća najveću cenu ne zato što je najmanje potrebna, već zato što se do nje dolazi – plaćanjem na kiosku. Njen poslovni model je arhaičan, ne štampa sama po sebi. Drugi mediji su „besplatni“ odnosno lako stvaraju taj privid. I otuda će, iako kulturološki možda i najvažnija, prva i da nestane u formi u kojoj (još uvek) postoji.

Zato ne bacajte pare na čitulje za štampu – pre sam sklon da smatram ispravnim tvrdnje kako će, od svih medija, upravo print najviše profitirati migracijom na Internet.

Ali kad kažete štampa nemojte misliti na papir! 😉

 

« Older posts

© 2021 Novinarska Patka

Theme by Anders NorenUp ↑

%d bloggers like this: