Novinari, tiše, menadžment odmara!

Share

Novine kupujemo zbog tekstova dobrih novinara, a ako ne budemo imali šta da kupujemo, krivci neće biti ti novinari, već nedostatak pravog menadžmenta koji će sačuvati ono vredno u listu i bez pardona amputirati „senke prošlosti“
„Ne možete reći postoji kriza i ne razmišljati o onome što nudite“. Rečenica je „opšteg tipa“, ali u ovom slučaju izgovorio ju je francuski predsednik Nikola Sarkozi krajem januara ove godine, govoreći o teškoj krizi štampanih medija i (donekle) o načinima da se ta lavina nedaća koja se obrušila na Gutenbergovu verziju informisanja zaustavi.

nista bez novinaSarkozi je u tom času bio prvi zapadnoevropski državnik najvišeg ranga koji je progovorio o mega-problemu pred kakvim vlast uglavnom žmuri dok posledice ne narastu do visina na kojima je teško „popraviti ih.“

No, da preciziramo: francuski predsednik je, dajući do znanja da i država mora da ima udela u saniranju ove medijske apokalipse, upravo štampanim medijima nedvosmisleno poručio da ne očekuju da će država sve i rešiti. Rečenica o krizi koja traži preispitivanje postojećih poslovnih modela išla je u pravcu menadžmenta, urednika i celokupnog ljudskog korpusa koji obuhvata „papirno informisanje.“ Šta, od toga dana na ovamo, radimo mi?

Srpska vlada, a posebno Ministarstvo za kulturu i informisanje, svoj „paket pomoći“ sačinilo je od 60 dodatnih miliona dinara koji će, putem konkursa, uz ranije planiranih 20 miliona, što skupa čini 80, biti dodeljeni medijima u Srbiji koji su odlučili da konkurišu ili znali da je konkurs uopšte raspisan.

Sa državnog nivoa to je za sada sve, no suština teksta nije apologija transfuzije javnog novca u privatne medije, mada bi bar polovina svih regionalnih i lokalnih medija u Srbiji smesta prestala sa radom da toga nema, već onaj drugi važniji deo koji je Sarkozi „svojima“ udenuo u jednu rečenicu: Ne može „kriza“, a drugi da pronalazi spas – smišljajte nešto!

Iako u senci izmena Zakona o informisanju (Zar nije spas informisanja u ovom času preči?), kriza štampanih medija ne pokazuje znake umora niti ima graške znoja na čelu. Naprotiv, znoji se menadžment, urednici, novinari, preostalo „pomoćno osoblje“, dakle ama baš svi koji rade u newspapers-ima. Što od brige zbog propadajućeg posla, što zbog već doživljenog gubitka posla.

Znojenje je mučno, no oslobađa nas otrova i – hladi glave. Jer, dok u mnogim tekstovima o krizi medija, a najpre štampe, i medijska i web zajednica s pravom pominju i tanak novinarski kvalitet, zaostajanje za tehnološkim sprinterskim tempom, pasivnost, čekanje da država baci sa neba spasavajuće vreće novca, proklinjanje interneta gde je „sve džabe“, tumačenje pada tiraža samoljubivimi razlozima…dotle kola ubrzano jure ka ambisu.

Stišnjeno (k’o praška šunka) između zakonskih ograničenja i nove realnosti koja, zapravo, i nije baš friška kao jutarnje kifle u obližnjoj pekari, štampa „sagoreva“ u vatri vlastitog papira ponajviše zbog zastarelog, nespremnog menadžmenta i, mada manje, urednika kojima sekretarice proveravaju mejlove, ako ne još uvek samo faksove.

Seminari, novi uslovi pred kojima ne vredi psovati i lečiti muku u bifeima tipa „Titanik“, osposobljavanje za prodaju vesti, glavne medijske robe, na vremenu primeren način, upotreba, a ne jalovo psovanje interneta i njegovih mogućnosti, osmišljavanje poslovnih modela koji su u stanju da obezbede zaradu „prodavcima istine – sve je to na žalost daleko od mnogih rukovodećih glava srpskog novinarstva.

Ljudi koji vode medije imaju iskustva, ali u novim prilikama to iskustvo radi protiv njih i protiv ljudi čije sudbine drže u rukama. Zapravo, ponajpre protiv čitalaca i celokupne „štampane civilizacije“.

To iskustvo je oslonjeno na temelje koji su davno prestali da drže štampane medije na sigurnom mestu na kojem su bili.

Tačno je da u srpskom žurnalizmu nema previše „jakih imena“ i ljudi čiji se tekstovi „upijaju“ i zbog kojih se kupuju novine. Zanimanje kojem se neprestano srozava autoritet, profesija koja je socijalno i na svake druge načine degradirana, a njeni pripadnici vraćeni tamo gde su bili u prvim danima „pisane reči“, esnaf koji nije u stanju da se organizuje ni oko najbanalnijih stvari, duboko politizovan, ostrašćen unutar sebe, a među čitaocima prokažen kao novi agitpropovski model, novinarski „štampani“ ugao gledanja na vlastito mesto u svetu i na budućnost koja se vidi u mračnim bojama, zapravo je „gužva pred golom stanje“ u kojem „ekipa“ još nije pronašla golgetera.

Nepoznavanje elementarnih virtuelnih alatki, shvatanje weba kao prirodnog izvora vode koja je besplatna, protivrečnost između percepcije novih tehnologija u medijima kao pretećih sa jedne, a kao olakšavajućih za rad („ma imaš na Googlu“) sa druge strane, sve to i još mnogo drugih razloga baca u blato entuzijazam i talenat onih koji bi imali šta da unesu u štampane medije ili u medijske poslovne modele uopšte.

Moja je teza da novinarstvo nije ništa gore unutar sebe niti izvan redakcijskih soba, kao proizvod, od drugih poslova u Srbiji. Mediji su samo, po logici vlastitog postojanja, ti koji se vide jer moraju da se vide!

U okeanima tekstova koji danas nastaju i nalaze se svuda oko nas nezamislivo je da će baš štampani mediji „dibidus“ propasti. Mislim da je potrebno što pre raskrstiti sa starim „kadrovima“, prepustiti ih pisanju memoara, a medije prekomponovati i “udomiti” u zgradu nove realnosti. A to je posao menadžera i urednika, ne pisaca tekstova!

Novine kupujemo zbog tekstova dobrih novinara, a ako ne budemo imali šta da kupujemo, krivci neće biti ti novinari, već nedostatak pravog menadžmenta koji će sačuvati ono vredno u listu i bez pardona amputirati „senke prošlosti“.

Jer, na kraju krajeva, zar je to novo baš toliko taze da moramo početi od bukvara?

5 thoughts on “Novinari, tiše, menadžment odmara!

  1. Gerilla 13/09/2009 at 18:03

    Ovo razumem kao neku vrstu objedinjavanja rasprave o krizi medija, tačnije štampe, u Srbiji, Ipak, ako tako stoje stvari sa menadžmentom, zašto novinari ćute?

  2. Miss Cybernaut 13/09/2009 at 22:43

    Inercija je dominantni zakon kada je reč o menadžerima u medijima – selekcija, zadržavanje, unapređenje kadrova gotovo da ne postoji. Web jednostavno ne donosi onoliko para koliko bi mali Perica želeo (preko noći 🙂 ) ali to ne znači da sadržaji u medijima mogu i smeju da budu toliko nazadni i reciklirani.

    Vaistinu kako to da u obilju informacija koje kolaju 24/7 sve novine donose iste vesti?

    Kriza medija je kriza obrazovnog sistema. Nema konekcije sa tržištem.

    Zašto novinari ćute? Pa zato što ne znaju za bolje… znaju samo – da može gore.

  3. admin 14/09/2009 at 23:41

    @Miss Cybernaut
    Malo je dana kada sve bitne vesti ovog sveta ne mogu da stanu u nekoliko fleševa – retko kad je potreban pun minut za „vesti dana“. Zato sve novine i donose „iste vesti“ – razlika u kvalitetu novinara i novina (što važi i za druge medije) nalazi se u talentu i obrazovanju potrebnom da se ta „kratka stvarnost“ objasni i sagleda iz ugla koji malo ko vidi.
    Manadžmentu je potrebna smena generacija – većina „bosova“ ne razume svet oko sebe, dakle ima amputiranu moć donošenja kvalitetnih odluka. Slažemo se tu potpuno 🙂

  4. Miss Cybernaut 26/09/2009 at 16:43

    Ovaj citat takodje potpisujem:
    ‘Ljudi koji vode medije imaju iskustva, ali u novim prilikama to iskustvo radi protiv njih i protiv ljudi čije sudbine drže u rukama. Zapravo, ponajpre protiv čitalaca i celokupne „štampane civilizacije“’

    “You have to unlearn what you have learned” :master Yoda 🙂

  5. Dragan Radović 26/09/2009 at 17:47

    @Miss Cybernaut
    Hvala Ti na ovom komentaru. Kada sam napisao tekst i potom ga čitao, tražeći eventualne slovne ili neke druge greške, upravo deo koji si citirala nekako je „izronio“ i naterao me da pomislim kako je tu možda i ključ propasti ne svih, ali mnogih klasičnih medija.
    Hteo sam i da nastavim, da kažem da ih to ne opravdava jer dužni su da abdiciraju, ako vide da će potopiti brod kojim upravljaju, brod koji je u vodama koje uopšte ne poznaju, ali sam, bar za sada, taj deo ostavio za neku drugu priliku.
    Pozdrav! 🙂

Leave a Reply